Katarina Pranić, majka male Sofije Pranić iz Subotice, potvrdila je da su se ona i Sofija juče vratile kući iz Sjedinjenih Američkih Država, gde su provele gotovo dva meseca na operaciji i intenzivnoj rehabilitaciji.
Sofija, koja se od najranijeg uzrasta bori sa teškim neurološkim dijagnozama – epilepsijom, cerebralnom paralizom, poremećajem kortikalnog razvoja i karakteristikama hemimegalencefalije – uspešno je operisana i nalazi se u stabilnom stanju.
Katarina iskreno govori o tome koliko joj je ovaj put bio težak: „Uh, ne znam ni gde da počnem. Više nikad sama ne idem – to je sigurno. Ni malo nije bilo lako.“
Najzahtevniji trenutak bio je dan operacije. Intervencija koja je prema prvim informacijama trebalo da traje oko 20 minuta, trajala je više od dva i po sata.
„Strah…prvo onih šest sati čekanja pre operacije, pa kad su mi rekli da lumbalna traje umesto 20 minuta – dva i po sata. Sam sediš, čekaš, razmišljaš…“
U Americi su lekari bili zadovoljni njenim reakcijama i pokazanim napretkom. „Svesnija je, svi vide nešto novo. Lekari su tamo bili oduševljeni njom.“
Ipak, povratak kući nije kraj borbe – naprotiv, predstavlja početak najintenzivnije faze.
„Sofija za tri do četiri meseca mora na magnet, a sledeće godine šaljem sve nalaze u Ameriku na kontrolu. Do tada – kontrole neurologa i mnogo više vežbi. Zato od ponedeljka krećemo na vežbe u Mađarsku.“
Od sledeće godine planiraju i intenzivne tromesečne cikluse terapija, jer jedan blok u Srbiji, kako kaže, nije dovoljan. „Novac sada ide na vežbe – jedan blok u “Vukovom”, ili bilo gde, nažalost nije dovoljno.“ Stajanje za sada još nije moguće, ali lekari kažu da je to očekivano posle ovakve operacije.
„Stajanje još ne ide, plaši se – objasnili su mi da ima strah ali sa puno vežbi – prohodaćemo. Bar oni tako kažu.“
Katarini je najteže padala samoća tokom dugih bolničkih dana: „U nekim trenucima bilo mi je jako teško. Niko da te zagrli. Sestrice su bile divne, osoblje predivno – ali nije to to.“ Sada, kada su se napokon vratile kući, okružene porodicom, oseća olakšanje i novi početak.
„Ja sam sad dobro i Sofka…Kod kuće smo, sa našima. Najvažnije je da smo zajedno.“
Uprkos svemu što ih čeka, Katarina ostaje čvrsta i hrabra: „Ne preporučujem nikome da ovakav put prolazi sam…ali verujem u Sofiju. Idemo dalje.“
