Poznati pisac Oto Tolnai preminuo je u 85. godini, ostavljajući neizbrisiv trag u savremenoj književnosti. Rođen u Kanjiži 1940. godine, Tolnai je bio pesnik, prozaista, dramski pisac, esejista, urednik i književni prevodilac, a njegovo stvaralaštvo obuhvatalo je gotovo sve forme književnog izraza.
Školovao se u Senti, a filozofiju studirao u Novom Sadu i Zagrebu. Bio je glavni urednik časopisa Új Szimposion od 1969. godine, a kasnije i časopisa Ex Szimposion. Njegova uređivačka karijera bila je obeležena kontroverzama, te je 1972. godine uslovno osuđen zbog objavljivanja tekstova koji su ocenjeni kao neprijateljska propaganda.
Tolnai je bio poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije 1990. godine. Penzionisao se 1994. godine, nakon dugogodišnjeg rada kao urednik literarnih emisija i likovni kritičar u redakciji programa Radio Novog Sada na mađarskom jeziku. Smatra se najplodnijim i najsvestranijim piscem vojvođanskih Mađara, a njegovo stvaralaštvo obuhvata pesme, priče, romane, eseje, drame, književnost za decu i likovne kritike.
Njegova dela prevođena su na brojne jezike, a dobitnik je svih značajnih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji i Mađarskoj. Među njima su Hidova nagrada, Sirmaijeva nagrada, Todor Manojlović, kao i prestižna Košutova nagrada 2007. godine. Od 1998. godine bio je član Mađarske akademije književnosti i umetnosti, a takođe i dugogodišnji član Srpskog PEN centra.
Njegova bogata bibliografija uključuje dela poput Konkavne pesme, Kuća insekata, Da budem karfiol, Balkanski lovor, Pesnik od svinjske masti, Prabaka u roterdamskom gangsterskom filmu, Grenadirmarš i mnoga druga.
Odlazak Ota Tolnaija predstavlja nenadoknadiv gubitak za savremenu književnost i kulturu, ostavljajući iza sebe nasleđe koje će nastaviti da inspiriše buduće generacije.
Potrebnu da iskaže svoju tugu za odlaskom književnika Otoa Tolnaia imao je i Đorđe Kuburić, književni, filmski, pozorišni i rok kritičar čije reči prenosimo u celosti:
„Oto Tolnai preminuo je sinoć na Paliću, a vest sam saznao negde posle ponoći, posredstvom Fejsbuka. U trenutku sam osetio nevericu, zaprepašćenje, skrušenost. I veliku tugu. Kao i spoznaju da će mi nedostajati redak sagovornik. Nismo često razgovarali, ali naši divani uvek su bili nadahnuti, spontani i suštinski važni.
Taj pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista, čija su dela prevedena na srpski, nemački, poljski, engleski, holandski, slovački, francuski i italijanski jezik, studirao je mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Od 1969. godine bio je glavni urednik časopisa za kulturu Új Szimposion, a od 1992. godine časopisa Ex Szimposion. Bez sumnje, Tolnai je bio najplodniji i najsvestraniji stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara. Okušao se u svim umetničkim formama, živeći u neprestanim metamorfozama – od pesme do eseja, od eksperimentalnog romana do drame.
Dobitnik je nekih od najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Mađarskoj. Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine, a najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine.
Autor je dvadesetak pesničkih zbirki, dva romana, tri zbirke novela, više zbirki eseja – među kojima se naročito izdvajaju eseji o stvaraocima i izložbama likovnih umetnika. Pisao je i drame, izvođene prvenstveno u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház-u.
Njegova sećanja objavljena su u memoarskoj prozi – intervjuu Pesnik od svinjske masti, u kojem je zapisao i uspomene na dane pred raspad Jugoslavije, kada je upravo on bio poslednji predsednik Saveza književnika SFRJ.
Pamtiću Otovu blagost, ležernost, ogromnu erudiciju pomešanu s njegovom dečačkom radoznalošću. Umeo je da priča lepo, lucidno, nenametljivo i duhovito. A zvuk njegove neuporedive i postojane sintakse čuće se i dalje – ukoliko oslušnete tihi huk palićke šume, šapat kanjiške dolme, trepet subotičkih ulica“.
