Barbara Vitez, petnaestogodišnja devojčica, nestala je pre devet godina. Danas bi imala 24 godine, ili ima – ali niko ne zna gde je. Sve se dogodilo 25. novebra u Senti kada se devojčica, prema zvaničnom izveštaju, vraćala sa rođendanske proslave sa još dva vršnjaka.
O tome su svedočile i nadzorne kamere u jednom delu trase koju su prešli. Na mostu joj se gubi svaki trag, a dva mladića su tvrdila da se Barbara popela na stub, okliznula se i pala u Tisu. Uprkos svim naporima kako srpskih, tako i mađarskih specijalaca i ronilačkih ekipa nisu pronađeni nikakvi tragovi ili telo deteta. Roditelji su od samog početka upozoravali da se devojčica plašila visine i da, poznavajući svoje dete, do toga sigurno nije došlo. Sa ciljem da se rasvetli slučaj, poslednji svedoci koji su videli Barbaru živu podvrgnuti su poligrafskom testiranju. Oni su, navodno, na pojedina pitanja odgovorili neistinito, ali se smatralo da je problem nastao u razumevanju odnosno da su pitanja postavljana na srpskom jeziku, a da su mladići bolje govorili mađarski.
Takve navode nikada nije potvrdilo ili demantovalo nadležno ministarstvo. Apeli su bili konstantni, a osim dobre ljudske namere da dete bude pronađebi bilo je i onih koji su, u takvim momentima, procenili da je vreme za „neslanu šalu“. Porodica Vitez dobijala je razne dojave – da je devojčica zlostavljana i ubijena, da se nalazi u Grčkoj, Mađarskoj i Albaniji, da je oteta… Iako se svaka informacija, kako su tada govorili iz policije, proveravala – dete nikada nije pronađeno. Dve godine posle nestanka na društvenim mrežama se pojavio video zapis od uživo uključenja jedne devojčice za koju su mnogi tvrdili da je Barbara, da ima karakteristike na licu poput nestale devojčice i da je sigurno oteta.
Osim novinskih naslova i spekulaciija, nije bilo konkretnih informacija da li je zaista reč o Barbari. U međuvremenu Interpol je raspisao žutu poternicu, ali do danas niko nije dao informaciju koja bi dovela nadležne organe do devojčice ili njenog tela, ukoliko je došlo do ubistva.
Do Barbarinog nestanka, naša kriminalistička istorija nije pamtila slučaj u kojem nije bilo tragova, tela ili osumnjičenih. Mnogi su, u martu prošle godine, upoređivali slučaj nestanka Barbare Vitez za slučajem nestanka dvogodišnje Danke Ilić – prema rečima stručnjaka oni se znatno razlikuju.
Navodili su da u slučaju male Danke postoji priznanje i osumnjičeni, kao i razlika u odnosu žrtve i svedoka. Ono što je, prema mišljenju stručnjaka, klučna razlika jeste životna dob devojčica i bojazd da je Barbara, kao 15-godišnjakinja, možda bila na meti lanca trgovine ljudima.
Ipak, to su sve neosnovane pretpostavke koje nisu potkrepljene dokazima, a razvijati takve teorije ujedno znači i udaljavanje od istine. Ono što je važno je da porodica zna istinu i da roditelji, sa sigurnošću, znaju gde im je dete ili šta se sa njim dogodilo. Poznavaoci prilika smatraju da bi bilo neophodno da Srbija, kao i mnoge evropske zemlje, ima zvanični javni registar nestalih lica.
U našoj zemlji on postoji, ali je dostupan samo pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova. Smatraju da bi taj korak bio veoma značajan kako bi se podigla svest ljudi i kako bismo, kao društvo, više obratili pažnju na svet koji nas okružuje jer nikada ne znate da li ste, na putu do posla, sreli osobu koju neko čeka, koja nekome nedostaje i koja je nečije dete, sestra, brat ili unuče.
