Zova nije samo biljka. To je miris koji prethodi letu, znak da su dani duži, da se školskim torbama nazire kraj i da počinju bezbrižna jutra pod vedrim nebom.
Ona raste kraj starih ograda, iza kuća s dvorištima u kojima mirišu tek pokošene trave i čuje se cika dece u trku. U tim dvorištima, pažljivo se bere cvet po cvet, biraju se samo one savršene – razgranate, svetle, netaknute.
Berba zove je ritual. Ranojutarnji. Ne dira se zova kraj puta, niti ona koja je izrasla u prašini njiva – traži se čista, visoko uzdignuta, kao da zna da nosi nešto sveto. Donosi se pažljivo, u korpama, protresa se nežno da odlete mušice i polako je stavljaju u vodu, s kolutovima limuna i limuntusom, da se natapa na tamnom mestu. I onda čekanje. Kao da se od te strpljivosti kuva još i više uspomena.
Kad je spreman, sok se sipa u staklene flaše koje su pre toga temeljno oprane i sunčane. Na polici podrumskog ormara ili u frižideru, čeka da rashladi najtopliji dan. Čašu tog soka, kad ga prineseš ustima, prvo udahneš – i u tom mirisu cveta, limuna i vremena, već si zakoračio u sećanje.
Jer zova ne osvežava samo telo. Ona budi sve ono što si bio kad ti je svet bio veliki kao sokak, kad si verovao da baka zna sve tajne i kad ti je „samo jedna čaša“ bila dozvoljena pre nego što otrčiš nazad na igru. I stvarno – ne treba više od jedne. Jer jedna čaša nosi sve: i nežnost, i brižnost, i uspomenu.
Zato zova nikada nije samo biljka. To je priča. O detinjstvu. O ljubavi. O vremenu koje ume da stane u staklenu flašu. Ponovo je vreme zove, a evo i recepta za taj lekoviti sok od jedne čaše: Za pripremu domaćeg soka od zove na tradicionalan, hladni način, potrebno je ubrati 30 do 40 potpuno rascvetalih cvetova zove, najbolje ujutru dok su još orošeni i mirisni. Cvetove nikako ne treba brati pored prometnih puteva ili na prskanim njivama. Ne peru se pod vodom, već se samo lagano protresu kako bi se uklonile sitne mušice i prašina, jer upravo u polenu leži mirisna moć zove.
U veću posudu sipa se tri litra hladne vode, u koju se dodaju kolutovi tri limuna (ili limunov sok ako su voćke prskane), kao i kesice limuntusa, najčešće tri, što odgovara količini od oko 30 grama. Cvetovi zove se potope u ovu mešavinu, sve se dobro promeša i ostavi da odstoji 24 do 48 sati pokriveno na hladnom i tamnom mestu. Povremeno je poželjno promešati.
Nakon što je odležalo, sve se procedi kroz gazu ili gusto sito. U procedjenu tečnost se doda šećer – od 2,5 do 3 kilograma, u zavisnosti od toga koliko slatko želite. Meša se dok se šećer potpuno ne rastvori. Po želji, može se dodati nekoliko listova nane ili par kolutova đumbira za osvežavajući ton.
Kada se sve sjedini, sok se sipa u čiste, suve staklene flaše i čuva u frižideru ili na tamnom, hladnom mestu. Pre konzumiranja razblažuje se vodom po ukusu, a najbolje prija rashlađen, sa ledom i kriškom limuna.
