U InspiraHubu održano je predavanje prof. dr Viktorije Aladžić posvećeno urbanističkoj evoluciji Subotice i načinu na koji su evropske ideje oblikovale lice grada tokom vekova. Kroz pregled ključnih epoha – od rimskih utvrđenja i srednjovekovnih gradova, preko renesansnih bastiona i topovske revolucije, do baroknih osa i modernog planiranja – publika je dobila priliku da “čita” Suboticu kao veliku urbanističku knjigu.
Predavanje je krenulo od rimskih logora i njihovog unutrašnjeg reda, zatim se zadržalo na organskom rastu slobodnih srednjovekovnih zajednica i prelomnom trenutku kada topovi i bastioni menjaju logiku odbrane i planiranja, a potom pokazalo kako barokni bulevari i vizure povezuju žarišne tačke grada i postaju okosnica modernog urbanizma.
Na tom tragu, Subotica je sagledana od naselja iz početka 18. veka, preko propisa iz 1822. i građevinskih pravila iz 1882, do formiranja “unutrašnjeg grada” i jasnih zahteva za spratnost, materijale i ulične fronte. “Pravo na zid” istaknuto je kao simbol šireg prava grada da oblikuje sopstveni identitet.
U zaključku izlaganja naglašeno je da je Subotica i danas nosilac vidljivog istorijskog kontinuiteta, čuvanog kroz zone zaštite gradskog jezgra, ali i da je na nama da to nasleđe branimo i unapređujemo. Prof. Aladžić je podsetila da posleratno planiranje nije bilo samo negativno – rešeno je mnogo stambenih pitanja i izgrađena je neophodna infrastruktura – ali je ostavilo i nasleđe rigidnosti i previda sa kojima se grad i danas suočava. Zbog toga je potreban plan za bolje sutra u kome grad ponovo deluje kao odgovoran investitor u javno dobro, a ne kao servis stihijskog investiranja.
U živoj razmeni sa publikom otvorena su važna lokalna pitanja. Povučena je paralela sa Parizom i vremenom velikih bulevara, uz poruku da bez uključivanja javnosti danas nema demokratskog planiranja. Istaknuto je da je u istorijskim primerima grad imao jasan budžetski kapacitet i stratešku namenu ulaganja u infrastrukturu, parkove i javne prostore, dok kod nas ključna karika – transparentno i razvojno budžetiranje grada – često izostaje. Kao primer prenagomilane izgradnje pomenuta je ulica Matije Gupca, koja je preuska za saobraćaj, bez prostora za drvorede i dečja igrališta. Profesorka je podsetila na osnovna pravila humane gradnje: visina zgrade ne bi smela da prelazi širinu ulice, a urbanistička rešenja moraju da obezbede dovoljno sunca i vazduha i stanarima na nižim spratovima.
U tom kontekstu citirana je i Džejn Džejkobs i njena knjiga “Smrt i život velikih američkih gradova” gde analizira da zgrade iznad četiri sprata gube ljudsku meru i kontakt sa ulicom, što se reflektuje na bezbednost i kvalitet života.
Razgovor je dotakao i simboličke teme javnih prostora kroz “zelenu” i “plavu” fontanu, ulicu Matije Gupca kao i potrebu da se odluke o ovakvim mestima donose promišljeno i uz poštovanje autorskih koncepata i istorijskog konteksta. Posebnu nit činila je zaboravljena ekološka osovina Subotice: grad je nastajao na potezu peskovitog tla i močvarnih staništa, pa su tokom 18. veka paralelno izvođeni hidrotehnički radovi i masovno pošumljavanje. Istaknuto je da su Subotičani nekada imali kolektivne akcije sadnje i pošumljvanje, dok danas svedočimo nestanku vlažnih staništa i gubitku vode. Predlog je da se zaustavi dalje isušivanje i da se ciljano vraćaju zelene površine, sa ambicijom kakva priliči gradu koji razume sopstvenu geografiju.
Na kraju je otvoreno pitanje kako zaustaviti aktuelni talas prekomerne spratnosti i sabijanja volumena u uske ulice. Odgovor sa bine nije bio politički recept, već jasan stav o vrednostima: mora da se zaustavi model koji degradira osnovne urbane standarde i da se vrati planiranju zasnovanom na pravilima, merenju, učešću građana i javnom interesu. Predavanje je time preraslo u poziv na odgovornost i zajednički rad – da gradski planovi, budžeti i projekti ponovo postanu alat za bolji život, a ne zbir ambicija bez mere.
