U Vojvodini se klizanje pojavilo u 19. veku. Prva klizališta osnovana su u Kikindi i Subotici, ali i pored toga što ovaj sport ima dugu tradiciju, na svetskoj sceni Srbija nikada nije imala značajnije rezultate.
I pored duge istorije, nemamo velika klizačka imena, ali svakako imamo kulturu praćenja umetničkog klizanja na malim ekranima. U toku je evropsko prvenstvo u ovom popularnom sportu, ali da li ste se zapitali koliko je teško naučiti piruetu, aksel, spiralu, skokove?
Dok je vašoj novinarki bilo teško održati se na ledu, ekipa gracioznih klizačica Klizačkog kluba „Spartak“ svakodnevno u ranim jutarnjim satima, koristi otvoreno klizalište kako bi, u tri meseca, koliko traje subotička sezona na ledu, naučile, napredovale i ravnomerno se takmičile sa takmičarkama koje na ledenoj površini treniraju bar duplo duže.
Gracioznost, koordinacija, spoj muzike i plesa razlog su više da se uživa u ovoj izuzetno zahtevnoj sportskoj disciplini. Subotici nedostaje zatvoreno klizalište i o tome se priča godinama. Uvek finansije predstavljaju problem, jedino što takmičarkama ne manjka su upornost i posvećenost.
Spoj plesa, gimnastike i klizanja je umetnost na ledu. Deluje lako, ali nije. Nešto se uvežbava sezonama. Da nikad nije kasno i da godine nisu prepreka ispričaće nam naša sagovornica, koja ima 63 godine, a umetničkim klizanjem se bavi već dve godine.
I kao što reče naša najbolja klizačica, Subotičanka Leona Rogić, ajs princeza, najeveći uspeh je ostvariti svoje snove, čak i ako vam drugi govore suprotno.
