„Ako krvariš a u nastupu stvaranja to ne primetiš, niti osetiš bol pri stvaranju, to je idealno stanje-uzvišeno stanje svesti, kroz koje čovek spoznaje sebe, hoda kroz svoje postojanje i proizvodi nešto što ostaje iza njega”, zaključak je Aleksandra Jerkova, srpskog univerzitetskg profesoar, teoretičara i istoričara književnosti, prvenstveno srpske, a u sinoćnjem izlaganju, u svojstvu prijatelja, pisca Gorana Petrovića.
Prošlo je više od dvadeset godina od kako je Goran Petrović napisao svoj poslednji roman „Sitničarnica kod srećne ruke”.
I pored toga što je objavljivao prozu i poeziju, na romane smo čekali dve decenije, i to ne kakve romane, već bezmalo više od deset. Bar je takav piščev plan.
„Papir” i „Ikonostas” prva su dva romana u takozvanom Romanu delta, romanu reci, koji će baš kao i reka meandrirati, ulivati se, izlivati a negde biti i stajaćica, po rečima pisca Petrovića, i koji obuhvata petsto godina priče.
Gde će se roman završiti i kako će priča teći, pisac kaže da ima ideju i viđenje. Da li će vreme i Slučaj Komedijant to dozvoliti, ostaje nam da vidimo.
Na predstavljanju dva dela, čuli smo da su ova dva romana „književnost koja ume, hoće i želi da bude velika”, da možda prisustvujemo stvaranju istorije, na početku najvećeg književnog dela 21. veka, kako je istakao Jerkov, jer kako bi bilo da možemo zamisliti Pekića koji sa „Zlatnim runom”, ispod ruke, ulazi u ovu salu, i priča nam o možda i najvažnijem delu XX veka, istakao je profesor doktor Aleksandar Jerkov.
„Onaj koji stvara, uvek je početnik”, „…više nas čini ono što nemamo nego što imamo” i „…pisca čine one knjige koje tek treba da napiše, one koje je napisao pripadaje čitaocu”, Petrovićeve su reči, i zaokruženu priču daje za kraj sam pisac koji čita još neobjavljenju priču „Zvežđe”, uvodeći nas u svoj pogled na nebo, širinu i prostranstvo, ističući da je svet kao klupče, povezan nitima u jednu celinu, nedeljiv, istkan od svega i svih.