“Šteta je velika. Lakše je izgraditi novu zgradu bolnice, nego odnegovati školovan kadar koji je neophodan, ne samo da bi lečio pacijente na stručan način, već i da bi mladi lekari imali od koga da uče. U sadašnjoj situaciji svi su hendikepirani. Više nije tajna da je u subotičkoj bolnici haos. To znaju svi u gradu i šire, pitajući se kome to odgovara i zbog čega treba to da trpimo. Molim nadležne da strpljivo pročitaju ovo pismo i učine ono što je neophodno”, navodi u otvorenom pismu poznata subotička doktorica
Pišem ovo pismo jer imam potrebu da nešto preduzmem, a ne mogu ništa drugo, sem da predočim javnosti šta se dešava u subotičkoj bolnici.
U Opštoj bolnici Subotica radila sam 28 godina, na Dečjem odeljenju, kao specijalista pedijatrije, subspecijalista alergologije i imunologije i doktor medicinskih nauka. Bila sam načelnik Službe za pedijatriju, od 2012. do 2017. godine.
Subotička bolnica jedna je od najstarijih bolnica u Srbiji i Jugoslaviji. Osnovana je 1841. godine. Ova ustanova ima zavidnu tradiciju i bogatu istoriju koju je opisao poznati subotički lekar dr Emil Libman, dajući veliki doprinos da istorija subotičkog zdravstva bude dokumentovana u njegovim zapaženim monografijama. Još davne 1930. godine subotička bolnica bila je najbolje opremljena zdravstvena ustanova toga vremena u Jugoslaviji, sa savremenim dijagnostičko-terapeutskim mogućnostima i opremom. Lekari su se školovali u Evropi i svoje znanje prenosili u Suboticu, stvarajući savremenu bolnicu koja je imala karakteristike jedne klinike.
Dečje odeljenje osnovano je 1947. godine. Generacije lekara i vredan sestrinski kadar stvarali su bogatu istoriju ovog odeljenja. Ponekad su novine u medicini prvo uvođene u Subotici, pre svih ostalih u Jugoslaviji, kao što su endoskopske metode u internoj medicini, uvedene još sedamdesetih godina kod nas.
Raditi u takvoj bolnici bila je čast, a produžiti tradiciju velika obaveza. Godinama je najvažniji kriterijum bila stručnost, što je motivisalo lekare da se stručno usavršavaju kao specijalisti i subspecijalisti u svojoj struci, da učestvuju na svetskim kongresima sa naučnim radovima, promovišući svoju ustanovu, a istovremeno su donosili nova znanja.
U teškim vremenima, kada je zemlja bila u ratu i krizi, mi smo nastavljali da radimo sa istim entuzijazmom. Kada se nije plaćao ni prekovremeni rad, dežurali smo po 60 časova mesečno izvan redovnog radnog vremena, bez adekvatne nadoknade i niko nije pomišljao da teba da napusti bolnicu. Radili smo, jer smo voleli svoj posao. Jer smo ugradili naše dugogodišnje školovanje u naše živote. Odricali smo se puno toga dok smo završavali specijalizacije i subspecijalizacije koje su trajale i desetak godina. Da bismo stvorili bolje uslove, za ono što država nije bila u mogućnosti da uradi ili da priušti, mi smo tražli spozorstva.
Na Dečjem odeljenju za 5 godina, koliko sam bila načelnik tog odeljenja, ostvaren je donatorski projekat, uz pomoć Rotari kluba, vredan 64 hiljade evra. Odeljenje je opremljeno najsavremenijim aparatima za dijagnostiku (ultrazvučni aparat, spirometar, holteri pritiska i EKG, monitori za praćenje vitalih znakova…) i ostvareno je još nekoliko drugih projekata zahvaljujući kojima je u odeljenje uloženo još 35 hiljada evra. Zahvaljujući brojnim sponzorima opremljena je dečja poliklinika i dečje odeljenje koji po izgledu ne odstupaju od sličnih ustanova u razvijenim zemljama. Svi smo se radovali tome i bili ponosni.
Na mesto direktora Opšte bolnice Subotica na samom kraju 2016. godine postavljen je dr Slobodan Puškar iz Novog Sada. On je bio nepoznat medicinskoj javnosti.
Nikad nismo videli njegovu radnu biografiju (CV). Znali smo jedino da je kao kardiolog radio u kardiološkoj ambulanti na Klinici za pulmologiju Instituta u Kamenici. Nikada nije radio u primarnom kontaktu, niti u ustanovi sekundarnog tipa. Nije imao iskustvo u rukovođenju, što je jedan od uslova za obavljanje funkcije direktora, a nije poznavao ni funkcionisanje zdravstvenog sistema. To objašnjava njegovu nesigurnost, sumnjičavost i anksioznost koju je ispoljavao jer se susretao sa nečim što je za njega nepoznanica, naročito u bolnici u kojoj nije poznavao nikoga, pa čak ni raspored u samoj zgradi.
Po dolasku nije se predstavio kolegijumu načelnika odeljenja i rukovodilaca službi. Nismo znali ni kako novi direktor izgleda. Doveo je sa sobom i zaposlio ličnog vozača iz Novog Sada koji ga je svakog dana službenim vozilom dovozio u Suboticu i vraćao nazad.
Naredio je da se postave kamere u upravu, jedna na ulazu, a jedna ispred njegove kancelarije. Zaključali su upravu i stavili PIN za ulazak, tako da smo, nakon noćnog dežurstva, kada smo ujutro išli na sastanak kod pomoćnika, morali da čekamo na hodniku da nam neko otvori vrata, jer nismo znali PIN.
Drugog dana nakon dolaska, Puškar je naredio da se aparatura, koju je Dečje odeljenje dobilo kao donaciju (UZ aparat i holteri pritiska i EKG-a), oduzme našem odeljenju i preda Internom odeljenju, ne obaveštavajući me kao načelnika službe. Energično sam reagovala, jer novi direktor očigledno nije znao propise, odnosno da se donacija može koristiti samo u svrhe za koje je namenjena i da postoji potpisan memorandum o tome.
To ga nije sprečilo u nameri da otima nešto što pripada Dečjem odeljenju, da ne kažem deci, pa sam se zbog toga pisano obratila sponzorima koji su ostali zatečeni takvim stavom novog direktora, naglasivši da će, ako se ta tendencija nastavi, opremu morati da doniraju drugoj ustanovi.
Novi direktor je i to zanemario. Potom je nastalo pravo ratno stanje između mene i njega, sve dok me nije razrešio duznosti načelnika pomenute službe. Dva puta sam bila pred disciplinskom komisijom. Uručeno mi je rešenje da ne radim više na Dečjem odljenjiu koje je novi direktor poništio nakon samo 2 dana, kada je saznao da radno mesto koje je bilo navedeno u rešenju ne postoji. Ni danas, nakon 4 godine, Dečje odeljenje još uvek nema načelnika, a lekar, koji je načelnik drugog odeljenja i pomoćnik direktora, obavlja posao vršioca dužnosti načelnika pedijatrije.
Puškar je napravio haos u celoj bolnici. Stalno je izdavao nekakva hitna naređenja zbog beznačajnih stvari, zbog čega smo morali da prekidamo rad i napuštamo pacijente usred pregleda da bismo otišli u upravu. Menjao je više puta načelnike svih odeljenja bez razloga, imenovao je manje iskusne lekare na te funkcije. Mislio je da se tako gradi autoritet. Uvodeći strahovladu osećao se sigurnije.
U medicini je hijerarhija veoma važna, slično kao u vojsci, da bi sistem funkcionisao bezbedno i sigurno, jer su u pitanju životi ljudi. Puškar je degradiro kolege gradeći svoju “sigurnost” i rušeći sistem. Ljudi nisu mogli da izdrže. Bolnica, koja je bila jedan vid akademske institucije, postala je kazneno-popravni dom. Za 4 godine njegovog mandata otišlo je više lekara i sestara, od toga čak 14 specijalista i subspecijalista, internista hematologa, kardiologa, gastroenterologa, ORL specijalista, oftalmologa, reanimatora anesteziologa, ortopeda, pulmologa. Naše kolege nisu otišle u inostranstvo, već u privatne ambulante. Nisu mogli više da izdrže u bolnici, a u srednjim su godinama kada upravo bolnici mogu najviše da pruže.
Šteta je velika. Lakše je izgraditi novu zgradu bolnice, nego odnegovati školovan kadar koji je neophodan, ne samo da bi lečio pacijente na stručan način, već i da bi mladi lekari imali od koga da uče.
U sadašnjoj situaciji svi su hendikepirani. Više nije tajna da je u subotičkoj bolnici haos. To znaju svi u gradu i šire, pitajući se kome to odgovara i zbog čega treba to da trpimo. Molim nadležne da strpljivo pročitaju ovo pismo i učine ono što je neophodno, da bismo pokušali da subotičku bolnicu, makar delimično, vratimo na ono mesto koje je predodređeno njenom istorijom. U ovoj bolnici ima dovoljno kvalitetnih ljudi koji bi mogli to da urade.
Zato molim da im damo šansu!
Dr sci med. Katja Puleva
pedijatar imunolog, alergolog