Na stotine izbeglica iz azijskih i afričkih zemalja spavaju pod otvorenim nebom mesecima u našem gradu. Razlog tome je jasan – blizina granice sa EU i to što su kapaciteti Prihvatnog centra odavno prenapregnuti, a brojno stanje budućih tražioca azila u evropskim državama ne jenjava.
Svakodnevno se u našem gradu viđaju nova lica koja tumaraju u potrazi za putem ka „obećanoj zemlji“. Zaistinu možemo posvedočiti da ih u manjem broju ima na samim ulicama, ali to ne znači da ih je manje na rubu ili zavučenijim delovima grada, kao i hostelima koji im pružaju usluge zakonito ili protivzakonito. Nakon nekoliko većih intervencija pripadnika bezbednosti i policije, koji su ih deportovali u druge krajeve Srbije ili matične zemlje, legitimisali na gotovo svakom koraku, oni se sada, reklo bi se, kreću manje slobodno i ne toliko „glasno“. Ali njihovo prisustvo je ipak osetno i vidljivo.
Takođe, može se reći i da je razlog manjeg broja na ulicama u prethodnom periodu bio i to što je Prihvatni centar za izbeglice imao prihvat više nego duplo od dostupnih kapaciteta. Takva pojava je bila izvodljiva zbog lepog vremena, te su oni mogli da borave napolju u šatorima, u granicama „ograde“.
Trenutno u centru ima oko 360 ljudi, najviše iz Avganistana, potom iz Pakistana, Maroka, Sirije i brojnih drugih afričkih i azijskih zemalja.
„Želim da nastavim putovanje, ali nemam dovoljno novca za to. Pokušao sam već tri puta da uhvatim voz u pograničnom mestu Baja, ali su me vratili nazad. Doživljavaju nas kao zveri, a mi smo izgleda samo rođeni na pogrešnoj strani zida. Sanjam da živim kao normalan čovek, možda u Nemačkoj, da imam posao, šetam po planinama sa nekom lepom devojkom i da zajedno putujemo svetom. Nekada sam radio kao turistički vodič, ali je zbog rata, gladi i nestabilnosti bilo neizvodljivo ostati u zemlji u kojoj sam živeo.“ – priča nam ukratno svoju priču Solomon, izbeglica iz Palestine.
Mnogi od njih nemaju jasan plan, samo cilj da živi kroče na tlo razvijenijih evropskih država, što, kažu, nije nimalo lako pa ponekad misija traje godinama. Uzdaju se u sisteme koji su njihovi sunarodnici ili pobratimi u „begu“ razradili godinama unazad, ali nijedan pak nije siguran da li taj metod zaista funkcioniše sve dok isti ne proba.
„Pre sedam godina sam pokušao da dođem do Austrije. Tokom puta sam upoznao devojku sa kojom sam planirao da osnujem život tamo, ali su nas uhvatili na granici Austrije i Slovenije, i transpirtovali me nazad u Maroko. Moram reći da mi je čak i drago što su me vratili, jer sam stigao da se oprostim od majke koja je bila na samrti. Posle tog gubitka, odlučio sam da skupim snage i pokušam još jednom. Evo me sada ovde, pametniji, informisaniji i spremniji za put koji je preda mnom. I naučio sam važnu lekciju – prvo ostvari svoje planove, pa posle sebi traži ženu.“ – kazao je Abdulah, izbeglica iz Maroka.
Tačan broj onih koji privremeno skrovište traže van žice Prihvatnog centra nije, niti će biti poznat, ali je evidentno da se svakodnevno menja naviše. Sa dolaskom zime zbog ograničenog smeštaja manje će ih biti locirano u samom Centru.
„Stanje u Prihvatnom centru u Subotici je mirno i nemamo incidenata. Brojno stanje varira, te bi se moglo reći da je u zadnjih desetak dana u blagom padu, za razliku od prethodnih meseci kada smo ovde imali i do 450 lica. Primali smo ih više u skladu sa namerama nadležnog Komesarijata, Grada i organa bezbednosti, kako bi ih što manje bilo negde gde ne treba. Uspevali smo u tome, jer je lepo vreme to dozvoljavalo. U toku su radovi na izgradnji objekta u Centru koji je u osnovi zamišljen da bude trpezarija, a ukoliko bude potrebno u zimskom periodu on će biti preorijentisan za smeštajni kapacitet, sve kako bismo nadomestili postojeći broj. Na dnevnom nivou ćemo procenjivati situaciju i po potrebi odavde prevacivati u druge Prihvatne centre u zemlji, ukoliko se utvrdi da u njima imaju slobodnih mesta. Mi ne možemo svako lice koje dođe u ovaj grad smestiti ovde, prihvatamo ih iz humanih razloga i radi bezbednosti svih, ali to nije moguće protiv njihove volje, i ponavljam, radimo u skladu sa dostupnim kapacitetima.“ – izjavio je Siniša Marković upravnik Prihvatnog centra za izbeglice u Subotici
Ostaje pitanje nadležnima, koji je plan „B“?
