Tragedija koja je pogodila Srbiju, gde je četrnaestogodišnje dete ubilo osmoro dece i jednog radnika obezbeđenja, i ranilo šestoro, naterala je sve da se ozbiljno preispitamo gde smo to mi kao društvo.
Decenijama unazad, najviše pregleda i najgledanije vesti su crna hronika, a najgledanije serije su one gde ima najviše krvi i ubistava. Ostali smo nemi u bolu, jer neko je juče u školu ispratio svoje dete, a nije ga dočekao kod kuće, niti će ga ikad više zagrliti, a neko se upravo sad moli iz sve snage, da njegovo dete preživi.
Priča o „zapadnom” sistemu i kako smo sve loše usvojili od zapada, jednim delom kao da nas opravdava da mi kao društvo nismo baš u potpunosti „krivi”. Navikli smo da se ovakve tragedije dešavaju „tamo negde”, a ne kod nas. Ovo je problem svih nas. Tragedija svih nas.
Tema o kojoj će se pričati tek, i koja i danas zauzima medijske prostore je bolna i duboka. Termin koji se najčešće pominje je „mentalna higijena”:
„Govori se o zdravstvenom obrazovanju i brizi dece u obrazovnom sistemu, o mentalnoj higijeni pričamo, ali je malo istinske brige. Lekaru se obraćamo kad nas nešto boli, ali lekaru ne odlazimo kad imamo problem depresije, anksioznosti, stresa.
Mislim da nedovoljno pažnje tome posvećujemo, to nam je tabu tema, strah i sram, nepoverenje u psihoterapiju. Kad se dogodi nešto, govori se o pooštravanju zakona, kazni, ali je samo simptom koji ima dublji problem. Pokušavamo da budemo pametni, da nađemo rešenje problema koji nije tako jednostavan.
Kod prihologa i pedagoga u osnovnim školama previše posla ode na metodiku nastave, a malo se posvećuju, zbog nedostatka vremena, samim učenicima, preventivnom radu i psihološkom apsektu”, rekla je Nina Davidović, psiholog Centra za nestalu i zlostavljanu decu, i dodala kako je nemoguće izbeći kontakt deteta sa sadržajima koji mi smatramo neprimerenim.
„Potrebno je fokusirati se na razgovor, na komunikaciju između roditelja i dece. Na klik smo od darkveba, najgorih sadržaja. Bitno je približiti se detetu, steći njegovo poverenje i kroz razgovor uticati na formiranje vrednosti deteta. Premalo decu učimo empatiji, toleranciji, međusobnoj podršci. Mi smo navikli na instant rešenja, i potrebno je da pođemo od sebe.
Društvo se menja uz promenu društvenih vrednosti. Način na koji razgovaramo sa detetom, prilaženje detetu sa pitanjima koja će njega i njegova osećanja staviti u prvi plan, sa zanimanjem razgovarati o njegovom danu, brigama, bez večitog fokusa na ocene. Bitno je da znamo koje su teme sa kojima razgovara sa drugovima, sa kim se druži.
Zabrana i ograničavanje interneta neće ništa rešiti, ali je potrebno naći način približiti se detetu, da bi znali koje to sadržaje prati. Ne pridaje se dovoljno značaja virtuelnom svetu. Mnogo se može naučiti ako samo pratite dete na profilima društvenih mreža, da vidite šta ga zanima, čime se zaokuplja”, mišljenja je Nina, psiholog.
Problem krivice izbija u prvi plan. Pričamo o tome kako smo dotakli dno kao društvo, kako smo mi krivi, škola, obrazovni sistem, druga država. Prošlost se ne menja, desilo se, ali svakako iz ovoga može da se nauči mnogo, da se menjamo, da vidimo kako smo do ovoga došli i da pronađemo sistemsko rešenje:
„Potrebno je da menjamo vrednosti u društvu, da vratimo međusobno slušanje, razumevanje. Ono što sam ja videla kao problem, posle svega, je da mirna, poslušna i povučena dca, koji su dobri učenici ne zahtevaju bavljenje sa njima. Nema problema sa njima. Ali to, što je toliko miran, ćutljiv, možda je baš to način kako dete izražava neki problem. Plašim se da će mnogi zažmuriti na ove slike, a mi imamo tu tendenciju da se o teškim temama ne priča.
Iskoristite priliku da o ovoj tragediji razgovarate sa svojim detetom, pitajte dete da li se plaši, koje je njegovo mišljenje o svemu, šta kažu njegovi drugari. Potrebno je razgovarati tako da razvijamo kritički stav deteta. Deca uče po modelu, uče gledajući nas, mi smo uzor našoj deci. Mediji imaju ogromnu ulogu u svemu. Mislim da se greši što se pojavljuju bombastični naslovi u medijima, da se puštaju zvuci pucanja. Treba voditi računa šta mediji prenose i koja je to poruka koju pružaju. Da li jedina svrha treba da bude gledanost, pratioci. Mediji su sredstvo kojim se može uticati i na pozitivan način”, dodala je Nina Davidović.
„Jedno od važnih pitanja koja se nameću je kako se vratiti u školu gde se desila tragedija, a jedan od najvećih problema je da se vrati poljuljano poverenje u obrazovnu ustanovu i sistem. Škola je mesto koje treba da je bezbedno, tamo se ne uči samo, tamo se deca druže, stiču socijalnu inteligenciju, životno znanje.
Ovaj događaj urušio je sliku škole kao bezbedne sredine za dete. Važno je razgovarati, na svim nivoima, da se učenicima da prilika da kažu šta misle o ovome, da imaju psihološku podršku, sad je važno brinuti o mentalnom zdravlju dece, ne samo u beogradskoj školi gde se desila trauma, već i u svim školama u Srbiji”, zaokružila je priču Nina Davidović, psiholog Centra za nestalu i zlostavljanu decu.