Nedaleko od grada u takozvanom nultom sektoru, pecaroška idila i ptice čije stanište se nalazi u ovom delu Palićkog jezera, stvaraju prizor za odmor. Ovaj deo pripada svetilištu “Bunarić” i tu se pecaroši, u svojim lagunama, prepuštaju svom omiljenom sportu i relaksaciji.
Nažalost, nismo ovde zbog idile i odmora. Put nas je naneo pored migrantskog centra, pa proz trsku i šaš sa nekim ko ovaj prirodni prostor očigledno dobro poznaje. To ćemo, naravno saznati, u priči koja sledi.
Trska, mlade topole, zelenilo koje šuma na ovom delu pokriva, krije svoje tajne. Po utabanoj zemljanoj stazi, skiveni u šipražju, nalaze se migrantski kampovi, gde se oni koji neće u prihvatni migrantski centar okupljaju, spavaju i žive, a iza sebe ostavljaju pustoš i smeće.
Raskrčeni i devastirani delovi šumarka vidljivi su na svakom koraku. Polomljene mladice i isečeno drveće, kao i neverovatne količine smeća pobacanog po velikom delu nultog sektora, stvaraju jednu kataklizimičku sliku. Plastičnih flaša, smeća, pobacanog gde god da se okrenete, ima dovoljno za danonoćnu akciju svih koji vole ovaj deo grada, ili prirode uopšte. Očistiti od smeća raznog porekla neće biti lako, a već na prvi pogled se vidi koja je razmera ove ekološke katastrofe.
Hodajući kroz šipražje i šumu nailazimo na četvoricu mlađih migranata koji zbunjeno gledaju u nas. U ilegalnom kampu uslovi u kojima žive ne mogu da se nazovu tako. Gomile smeća izviruju iz kanala, koji jedan od njih pokušava da zatrpa zemljom. Negoduju i odlaze prema prihvatnom centru, a iza sebe ostavljaju pustoš.
Žao mi i njih, žao mi i prirode, jer gde god da se okrenem vidim devastiranu šumu, lagunu i smeće.
A kako je tek onima koji tu žive i obrađuju zemlju, mogu da posvedoče upravo žitelji ovog dela grada. Nekada mirno, nepreglednih polja, sad je nebezbedno. Tibor Probojčević, koji je nadomak prihvatog centra kaže da se ne boji, ali je uvek na oprezu.
Dok pokušava da bude objektivan, ne kriveći Pakistance, Avganistance, Sirijce i sve ostale koji su se našli negde, hiljadama kilometara daleko od svoje države, Tibor nije siguran kako će se sve završiti, jer kako kaže, ne želi da ode sa svog imanja, ali nije ni sanjao da će mu prva lica koje vidi kad se probudi biti neznanci sa drugog kontinenta.