blank

SEĆANJE NA LEGENDU Kako je Čava ubio pešaka?

blank

Ostao je neispisana knjiga bez korica, igrač visoke sportske inteligencije o kom bi film mogao da se snimi svakog dana i svake nedelje, a koji je, na žalost, živeo prebrzo…

Branko M. Žujović

Bulbulder je deo Zvezdare u Beogradu. Prevedeno sa turskog: dolina slavuja. Da je fudbalska virtuoznost Zorana Čave Dimitrijevića (1962 – 2006) mogla da bude transponovana u note, bila bi to verovatno pesma iz naziva njegovog beogradskog kraja.

Bulbulder je sa oko pet hiljada stanovnika, koliko ih danas ima, možda najplodniji fudbalski rasadnik Balkana: Vladimir Petrović Pižon, Zoran Dimitrijević Čava, Petar Borota, Vladislav Bogićević, Dušan Nikolić, Dragoslav Stepanović, Boško Kajganić, Bane Smiljanić…

Smokva u košavi

Stari hroničar Beograda, Milan Đ. Milićević, zabeležio je da bi Beograđani u prvoj polovini osamnaestog veka odlazili u šetnju do Bulbuldera, gde je bilo svežih smokava iz primorja i grožđa iz Mostara. Slavujeva dolina naslonjena je na Slavujev venac, a kroz današnju Ulicu Dimitrija Tucovića i dalje Cvijićevom tekao je nekada Slavujev potok. U neku ruku, Čava je bio smokva u beogradskoj košavi ili subotičkom severcu, neka vrsta fudbalskog slavuja.

blank

Pre tri i po decenije obukao je dres Spartaka. Došao je iz Partizana, gde je već bio poznat kao ovejani zvezdarski mangup. Životni kredo bio mu je: “Zar zbog fudbala da izgubim mladost?”. Držao ga se čvrsto do kraja života.

Neko je jednom, s pravom, primetio da je Čava bio jedini beogradski fudbaler kog su zagrebački navijači – obožavali. O tome je čak pisala Politika, avgusta 1987. Nisu mu zviždali ni u Subotici, ni u Beogradu, ni u Zagrebu, ni u Sarajevu. Virtuoz se jedino poziva na bis.

Čitav film o samo jednom danu

Zoran Arsić, bivši igrač Spartaka i Partizana, Čavin dugogodišnji prijatelj, saigrač i cimer, koji danas uspešno predvodi Ženski fudbalski klub “Spartak”, za Subotičke.rs kaže da je Čava za javnost ostao sportska knjiga bez korica.

– Takav se igrač godinama unazad nije rodio na ovim prostorima. Čava je bio čovek o kom je mogao da se snima film svakog dana, svake nedelje, na terenu i van terena. Imao je nešto što se ne uči. To je Božji dar. Sjajan osećaj za loptu i visoku sportsku inteligenciju. Bila su mu dovoljna dva poteza da reši utakmicu.

blank

Zoran Arsić

Van terena je bio pun života. Bio je nepredvidiv, pravi beogradski mangup sa stilom i određenim manirima. Kada biste bili najljući, na njega niste mogli da se naljutite. On bi se nasmejao i ubacio poneku doskočicu koja bi vas na kraju nasmejala. Niko na njega nije mogao da se naljuti! To je igrač sa kojim sam proveo mnogo godina. Najpre u Partizanu, gde smo, takođe, igrali zajedno, a kasnije i u Spartaku, gde je Čava došao da pomogne našem klubu da se vrati u Prvu ligu.

“Ubio sam pešaka…”

Zbog Čave smo mnoge noći proveli u karantinu, misleći da ćemo mi nekako njega da obuzdamo. Kako dođe povečerje, kada svi legnu u krevet i ugase se svetla, on mi kaže: “Brate, vidimo se ujutro…”. Izađe kroz prozor, pa kroz šumu… Išao je svojim putem. Obično me je budio između pet i sedam ujutro. Kucao bi na prizor, da mu otvorim i pomognem da neopaženo uđe u sobu.

blank

Dragan Mance i Čava Dimitrijević

Pitam ga: nesrećo, šta si to opet radio? “Ubio sam pešaka”, odgovorio je. Sav u čudu i zaprepašćen, pitao sam ga naivno: kakvog pešaka? Popio je bocu “Džoni Vokera”. Molio me je da ga ne budim za doručak. “Molim te, kada budemo izlazili na teren, izvedi me i drži pod ruku, da se ne primeti da sam pod gasom”, govorio bi. Bilo je takvih slučajeva koje smo vešto prikrivali od trenera i drugara.

Bilo je utamica koje je igrao psihofizički potpuno spreman. Bilo je i ovih, kada je, poput većine mladih ljudi, bio opušteniji, ali je na terenu uvek bio majstor. Sa dva poteza, dva završna pasa, znao je reši utakmicu, da pogodi loptom igrača u nogu. Trebalo je samo da postavite nogu i lopta, koju bi Čava uputio, ušla bi u gol. Bio je majstor, virtuoz, velika neispričana priča…

Na žalost, sve je radio prebrzo. Brzo je jeo, brzo pričao, brzo mislio i živeo. Brzo je otišao na drugi svet. Ispisana knjiga bez korica… Ima o njemu da pričamo, pišemo i snimamo još dosta, a kada bismo, nakon svega toga, mogli da vratimo vreme, Čava bi u mnogim stvarima i dalje ostao misterija: kako da živite nesportski, a igrate tako dobro? Kako da najljućeg čoveka nasmejete? Kako da za sve važi kazna, osim za vas? Kako u teškim trenucima preuzmete odgovornost i date gol? Kako da napravite atmosferu, da se ceo autobus smeje? Izvan terena bio je neponovljivi majstor za atmosferu i ambijent.

Čava je simbol ovog grada. Gde god bi se pojavio, Subotičani su išli za njim. Voleo je kao svaki mlad čovek da se opusti i popije, a u Subotici nije platio ukupno ni dva pića. Svi su ga čašćavali i voleli da budu u njegovom društvu – priča nam Arsić.

Pera mu je davao pilule da zaspi…

Zoran Kuntić kaže da je Čavu posmatrao kao starijeg fudbalera i kolegu, sa dosta poštovanja.

blank

Zoran Kuntić

Fizioterapeut i maser Pera Dabić pribegavao je svom načinu da Čavu zadrži u karantinu u Lovačkoj kući. Čava je voleo izlaske, to svi znaju. Pronalazio je način da nestane čak i iz karantina. Pera mu je zato, ponekad, davao neke male pilule, da ga obuzme san i lakše zaspi, da pred važnu utakmicu ne ode u grad – priča Kuntić.

Tablić kod Ciska

Dosta vremena sa Čavom je proveo Željko Tomić, nekadašnji narodni poslanik, koji se iz Novog Sada obreo na Bulbulderu.

– Početkom osamdesetih, Partizan je igrao prijateljsku utakmicu u Starčevu, sa lokalnim Borcem. Selo moje majke i svih mojih Tomića ugostilo je crnobele koji su pobedili sa 10:0. Posle utakmice sam trčao od igrača do igrača i na Partizanovom šeširiću skupljao autograme. Najponosniji sam bio na potpis tada mlade nade, Zorana Dimitrijevića Čave, koji me pitao, otkud ja iz Novog Sada u ovom selu… Obožavao sam ga.
Pamtim sve njegove čarolije protiv Stavangera, Hajduka, Portimonensea i mnogih drugih. Njegov odlazak u zagrebački Dinamo nismo osuđivali, kao recimo odlazak Ranka Stojića. Gledao sam ga i u dresu Spartaka, kad su gostovali na novosadskoj Detelinari.
Godine 2005, preselio sam se u Beograd, na Bulbulder. Slučaj je hteo da brzo upadnem u društvo starih Zvezdaraca i upoznam mnoge legende tog kraja. U kafani kod Ciska, to je danaa “Limun žut”, tukli smo tablić po celu noć. Ne u pare, već onako, drugarski, uz priče i anegdote za pamćenje. Mile Nos, Šilja, Čava i još neki znani i neznani Bulbulderci.

Čavi je uveliko bio otišao glas, jedva je govorio. Insistirao je da igra sa mnom u paru, sa bratom grobarskim, protiv “ciganskih govana”, kako je nazivao ostale, iako ih je godinama znao. Stalno je bio na vezi sa sinom koji je tada igrao fudbal u Francuskoj.

Dok smo mi jeli roštilj ili picu, Čava je pred sobom na raširenim novinama, imao brdo trave koju je zalivao pivom. Bio je nestalan, laf i šeret, izgubljen u nekom svom originalnom svetu. Kada je preminuo, nisam imao snage da odem na sahranu. Bulbulderska “delegacija” je otišla bez mene. Još pamtim kako iz novina isecam članke o Čavi i njegove fotografije. Bonvivan i fudbalski čarobnjak ostao je zauvek upamćen i po izjavi: Zar zbog fudbala da izgubim mladost? – kaže Tomić.

“Ništa sok, ništa kava, evo ide Dimitrijević Čava”

Oni koji se sećaju “Vremena sporta i razonode”, sećaju se i Milana Galića iz Rijeke (“…Danas je Partizan bez Klinčarskog u Gradskom parku tek partizančić, nešto kao loto bez Suzane Mančić”…). Galić je imao svoj čuveni komentatorski stih i o Čavi: “Ništa sok, ništa kava, evo ide Dimitrijević Čava”.

Bila je to u predkladioničkoj eri fudbala. Duh Duleta Pacova još je bio u zapečaćenoj boci daleko od sportskih klubova, a na stadionima i oko njih bilo je znatno više duha i ljubavi prema fudbalu, nego droge i oružja. Umesto reketa, predsednici klubova navijača prikupljali su članarinu. Otuda naša epoha nije u stanju da iznedri nekoga nalik Čavi.

blank

Nakon Partizana, Spartaka, Dinama iz Zagreba, Čava je igrao za Dižon, Nant i Valensijen. Gde god da se pojavio na terenu, bio je omiljen.

Sa trideset godina je 1992. doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je šesnaest dana u komi. Pobedio je na produžetke, ali je morao da se oprosti od fudbala.

Da Čava i danas nije zaboravljen, svedoči beogradski mural ”Grobarskog treš romantizma” posvećen ovoj legendi. Možda je posle 35 godina došlo vreme da se sličan mural pojavi i u Subotici.

 

TAKO JE GOVORIO ČAVA

“Ja sam takav rođen!”

Intervju Zorana Dimitrijevića za “Top fudbal” 1998. godine

blank

Zoran Dimitrijević je rođen u Beogradu, 1962. godine. Sin jedinac od oca Svetolika i majke Ljubinke, već u obdaništu je najavio “nestašne” godine. Bežao je preko ograde do drugara, a u prvom razredu je izlazio sa časa kad je hteo. Od desete godine – počeo je da trenira u Partizanu, u trinaestoj već imao sukob s policijom, a u osamnaestoj bio najavljen kao najveći talenat Partizana svih vremena. Boem, šarmer i momak koji je probao sve u životu. Omiljen u društvu, pošten i iskren prema svima – osim prema sebi. Igrao je tri godine za prvi tim, a onda promene, grad za gradom, Amerika i Francuska, gde je proveo nekoliko godina, i tu završio karijeru. Godine 1992. imao je tešku saobraćajnu nesreću i od tada vodi drugi život. Poslednjih godina živi u Briveu – Francuska, sa suprugom Lidijom i sinom Milošem.

Zoran Dimitrijević dugo nije ništa pričao za jugoslovensku javnost, a za “Top fudbal” govori iskreno o svemu, onako kako je uvek i živeo…

– Odrastao sam na Bulbulderu. Tu odmah uz ulicu Dimitrija Tucovića. Ćale Sveta je strastveni golubar, čoveče, po ceo dan gleda u nebo. Namesti stolicu u dvorište i vidi ga pre na nebu nego neko sa dvogledom. Sve ih zna, i koje su vrste i ko je kome ćale, keva… Njegov nadimak je Čava, meni onda prilepili Čava 2 i tako sam do danas ostao Čava. U školu sam išao, ali brate, nije me uopšte interesovala. Nešto učiteljica govori da budemo mirni, a ja zapalim sa časa u dvorište na fudbal sa ortacima.

– Sećam se kad sam imao deset godina, bio je neki turnir. Snimili me i ja pozvan u Zvezdu da idem da treniram. Ko me zvao? Keve mi ne znam, a ja baš bio težak zvezdaš, ali ortaci iz kraja, njih sedam, osam, svi otišli u Partizan. Gde ću ja sam na trening, ono, petica, šestica, tramvaji, gde u onoj gužvi sam da se izgubim – i tako odem ja sa njima u Partizan.

– Prvi trener bio mi je kratko, ali kratko, Čika Ćele Vilotić, pa Atanacković, pa onda Minda Jovanović, najduže u početku. Odmah su mi rekli, mali ti si polutka, ima drugi da misle za tebe.

– Šibanja je bilo u kraju, ali brate, ono, sportski, pravo, ko jači, a ortaci su mi bili, uvek sam voleo sa svima da se družim. Šaner ili tako nešto nisam bio. Gde nisam lud – ma celo to društvo je strava, sve pravi momci. Sada čujem neki za sto, dvesta maraka varaju jedni druge – čoveče…

blank

– Sećam se, u trinaestoj godini, ja kod Novog groblja opalim pandura sekirom, ma da, tupim delom. Počnem sa dva ortaka da bežim, kad me njih trojica stignu. Je l` da ti pričam kako su me prebili? Možeš da zamisliš, sećam se govori jedan – ti ćeš klipane da biješ kolegu, ja sam zadužen za to – e bolje da ti to ne pričam.

– Jeste, bio sam par puta u muriji, nisam ti ja nikad bio krupna riba. Stalno nešto, uz nekog me hvataju, pa me brzo puste – tako je bilo i u omladincima, puste me u podne iz murije, u 16 h pobedimo Zvezdu sa 4:0.

– Ma jeste, bio sam problem od ranih dana. Ali u Partizanu sve OK. Vladica Kovačević me baš voleo, kaže, evo Čava prestao da puši, a ja…I čekao sam i sanjao sam dan kad ću da uđem u prvi tim. Da igram sa Mocom – genijem. Njega sam obožavao – i Pižona. Brate, oni su ti poslednji pravi igrači iz grada, ma genijalci. Posle njih, sebe sam video kao naslednika – i do danas niko. E, eto taj mali Dejan Stanković, stvarno je dobar…

– Slabo smo mi iz podmlatka imali ufur u prvi tim. Rile Čokalija, Dragan Mance i ja smo nešto napravili. Nije Toma Kaloperović bio dobar sa Vladicom pa neće da forsira nas iz podmlatka. Ma otkud znam, možda je i u pravu, ali brate, trening da umreš, ubi nas čovek. Sećam se, dva puta dnevno, beži Čavo…

– Dođe Čigra (Miloš Milutinović), kod njega sam igrao najbolje. U nedelju posle utakmice me pita, Čavo kad si na treningu? Dođem u sredu, četvrtak – dva puta pun sprint, od centra do penala, svi vide da mogu! U nedelju otplešem, budem najbolji…

– 1983. igralo se u Londonu. Protiv Kvins Park Rendžersa. Koja maršruta – krenem od stadiona, pa Janićije, Novi Beograd, Zemun. Janpi svi, a tek “prave” ideje dobijemo oko četiri, pet ujutru. Onda Šansa na Tašu, ja “zalutam” i ne odem. Ma gde zalutao, nisam ni krenuo. Ovi moji puknu 6-2.

– Ma bilo je super, te tri godine u prvom timu. Pošalju me 1983. u vojsku. Puste me posle sedam dana, kažu mnogo “pametan”. I posle dva meseca igramo sa Zvezdom. Pobedimo sa 3:0, a ja baš strava igrao. Pozovu me na televiziju, emisija uživo, javlja se neki matori, kaže – kakav je on primer za omladinu, može da igra fudbal, a vojska… Kad brate, slušao to neki “Savez omladinaca” i stiglo pismo u Partizan. U koverti lepo preporučeno – kažu mi – Čavo, bune se ljudi, ajde negde…

– Krenem ja u Ameriku. Mali fudbal, Kanzas Siti – koji Siti, brate. Tuga! Nigde nikog na ulici, beži Čavo nazad – pa odem u Suboticu – daju mi pare, a ja im pozajmim da dovedu još neke… Uđemo mi u Prvu ligu. A moja lova? Ma zaboravi!

– Bio ja u Beču kod nekih ortaka `85. – i vratim se, kad zove neko. Sine, dođi u Zagreb, imam sve. Bio to Ćiro Blažević. I stvarno bilo tako. Bio sam dočekan kao kralj. Ćiro iz gepeka vadi lovu i daje, gajba, ma nisam nešto ni trenirao. I imao sam dobro društvo. Bio tu i Džems Din – tako sam ja zvao Zvonimira Bobana. Pravi talenat, ma brate, to što pričaju – ne znam al meni je Maksimir uvek skandirao, Čavo, Čavo. Posle godine ode Ćiro, dođe Skoblar. Za mene čovek sa druge planete – igraju Škerjanc i Besek – Maksimir me traži, a on me pošalje na zagrevanje u tridesetom minutu – i tako…Petnaest minuta pre kraja ja sednem na klupu, ma umro sam od zagrevanja iza gola. Skoblar me samo gleda, kao, nisam te zvao. Ja mu kažem – meni je sad malo da igram i odem u “Kutiju šibica” na mali fudbal.

– Najbolji treneri? Pa Čigra, Ćiro i Đavo (Bjeković) su me uvek razumeli. Ma brate, kod koga igraš – taj je najbolji.

– I odem u Francusku. Gde sve nisam igrao od 1988. Bilo je svuda lepo, ma ja kad im zarolam. Sećam se u Valensiji, 1990. Kaže mi predsednik – Čavo, da ne piješ više – evo odmah 40.000 franaka. Ma evo tebi 50.000, šta ti mene uslovljavaš?

blank

– 1992. vozim se ja. Dobro, bio malo cirke, a ono krivina. Ničega se ne sećam. Tražili me kući sedam dana i nađu me u bolnici. Šesnaest dana u komi, nisu smeli da me operišu, ali ja preživeo. Od tada drugi život – bio sam se i ugojio, preko sto kila, sada sam dobar.

– Od tada sa porodicom. Ujutro kafa, novine, sve kvizove i filmove na televiziji sam odgledao. Onda do društva – jedan ortak što je nekad igrao sa mnom ima kafić – i tako. Tu su Miloš i Lidija. Nju obožavam što je sa mnom izdržala, a ljubav mi je još od petnaeste godine. Upoznali smo se ispred pravnog fakulteta, ona ti završila prava u roku…

– Imam Ronalda u Francuskoj! Jeste, to je Miloš. Traže ga svi, a on sam odlučio se za Nant i tamo idemo svi. Kažu i pišu, najveći talenat francuskog fudbala od četrnaest godina, moj Miki…

– To ti je moja karijera. Karijera? Ma super je bilo sve – ko bi me menjao. Nikoga ne krivim za nešto, šta da krivim – ja sam takav rođen. I ne bih se menjao ni za kakvu drugu karijeru. Misliš, mogao sam više? Šta lova, kao Maradona iz Jugoslavije? Ne znam, lepo ti je to kad mi pričaš, ali zajebi, meni je ovako super – pa ja sam Čava.

– Kasno su svi poželeli da se bave sa mnom. Ne, nije ni trebalo i nemoj nikog da krivimo. Voleo sam sve, uvek najviše ljude i ortake, pa onda čašicu, noć, provod, ma sve sam voleo. Šta voleo – pa i sad isto volim. Da li sam heroj ili anti-heroj, e to neka drugi kažu.

– Budućnost? Ko zna, brate, hoću u trenere. Upisao sam ovde trenersku akademiju, pomažu mi svi. Imam šta da pokažem – to barem znam. Trener – ma igrači te odmah provale, ja hoću samo jedno, iskreno ispred njih i sa njima, bez foliranja da igramo.

– Ma gde si se, bre, mene setio. Nisam dugo pričao za novine. I nemoj da me hvališ, kao Čava ovo – ono, to uvek mrzim. Pusti me i napiši onakav kakav jesam…

Imaš priču? Imaš vest? Budi i ti reporter!

Javi nam se!

Podelite vest sa prijateljima:

blank

Comments are closed.

blank
blank

Povezane vesti

Portal Subotičke.rs koristi kolačiće u cilju optimizacije funkcionalnosti i sadržaja sajta.
Korišćenjem portala prihvatate upotrebu kolačića.