Mirko Zahora iz Subotice dokazao je da ljubav i zahvalnost ne prestaju ni kada život postane tiši. Njegova priča, ispričana kroz putovanje starim stojadinom po bivšoj Jugoslaviji, započela je kao zajednički plan sa suprugom – a pretvorila se u dirljivu misiju sećanja, poštovanja i mira.
„Običan sam čovek, imam 53 godine“, rekao je Mirko na početku razgovora, objašnjavajući da je njegova misija bila „da se odužim supruzi za 28 godina braka na jedan veoma lep način“. Njihov plan bio je da zajedno obiđu prirodne lepote Jugoslavije, da sve zabeleže kamerom i sačuvaju kao uspomenu. „Planirali smo mesecima ranije zajednički put. U martu je već bio gotov celokupni plan, ruta, rezervacije, smeštaj. Sve je bilo spremno“, priseća se.
Sudbina je, međutim, imala drugačiji plan. „Dve nedelje pred polazak doktorica-onkolog rekla je da otkažemo sve planove i put.“ U avgustu iste godine, njegova supruga je preminula. „Posle sahrane odlučio sam da ispunim zadatak, ovu misiju, tako reći“, rekao je tiho.
U avanturu je krenuo u simbolu njihove mladosti – stojadinu kupljenom 1998. godine. „To nam je bio prvi auto. Nikada ga nismo smatrali statusnim simbolom, već članom porodice. Nikad nas nije izneverio na putu. Prešao je 160.000 kilometara za 27 godina i uvek nas je odveo gde smo planirali.“ Pred put ga je, kaže, potpuno obnovio: „Moj nećak ga je ofarbao, rađeni su radovi na motoru i varenju, tako da izgleda kao nov.“
Putovanje je trajalo petnaest dana, a iako je bio sam, osećao je prisustvo svoje supruge na svakom kilometru. „Fizički sam bio sam, ali u mislima i osećanjima nisam. Više puta sam zaplakao kada sam prolazio istim putevima i planinama kojima smo nekad zajedno hodali. Na mestu suvozača sam osećao kao da je sa mnom.“
Najveći utisak na njega ostavila je Slovenija, posebno dolina Soče: „Vodopadi, planine, potoci tirkizno-plave boje…to je prava slika raja.“ Sa suprugom je, kaže, ranije pravio listu destinacija: „Ako je Slovenija – onda Bled, Kranjska Gora, Triglav, dolina Soče. Ako je Bosna – Una i vodopadi. Tako smo birali.“
Put je dokumentovao novom kamerom i stativom. „Kupio sam profesionalnu kameru baš iz tog razloga, da snimim što kvalitetnije. Sama montaža trajala je tri meseca. To je bilo još jedno putovanje kroz uspomene.“ Njegov video, simbolično nazvan „Od Vardara pa do Triglava“, nije samo lični omaž, već i poruka svim narodima nekadašnje zajedničke zemlje. „Hteo sam da ujedinim supruginu priču i Jugoslaviju sa svim njenim prirodnim lepotama“, rekao je.
Tri reči koje prate svaki kadar filma su – ljubav, sećanje i zahvalnost. „Zahvalnost sudbini što me vratila kući živog i zdravog, zahvalnost supruzi što je bila uz mene, zahvalnost prema životu. Ona je čitavog života bila zahvalna za sve – čak i kada bi bubamara uletela u sobu, pažljivo bi je iznela napolje.“
Kroz film se provlači i najpoznatija pesma bivše države „Od Vardara pa do Triglava“. „Svi smo bili pod jednim krovom. Zato ta pesma. A i melodija mi se jako sviđa.“
O tome šta je naučio iz ovog putovanja, Mirko kaže: „Da ništa nije nemoguće. Ako postoji ljubav, poštovanje i zahvalnost – sve se može ostvariti. Pa čak i popeti na Triglav bez planinarske opreme.“
Na drumovima je, dodaje, osetio i ono najlepše u ljudima. „Najlepše mi je bilo kad me zaobiđu, pa upale sva četiri žmigavca kao znak pozdrava. To su te male, a velike stvari.“ Nostalgična reakcija vozača na starog stojadina bila je česta. „Retko se sada viđa taj auto, pa to u njima budi sećanja, ako ne jugonostalgiju, onda bar uspomene na mladost.“
Zahvalnost duguje i svojoj sestri Zlati. „Imali smo poseban odnos i pre, ali sada je još čvršći. Bila je zabrinuta, ali sam je umirio da će sve biti u redu.“
Danas stojadin miruje u dvorištu. „Odlučio sam da ode u penziju, da dočeka oldtajmerstvo. Voziću ga samo povremeno, da se ne ulenji.“
Na kraju, Mirko mirno poručuje: „Volite se, ljudi.“ „Ništa drugo nije potrebno – to je cela poruka mog puta, mog filma i mog života.“
