U društvu gde je nazdravljanje sastavni deo svake proslave, alkohol se često posmatra kao simbol radosti, druženja i opuštanja. Ipak, iza tog “veselog” lica krije se jedan od najopasnijih oblika zavisnosti savremenog doba – alkoholizam nije samo problem konzimenta, već duboko ukorenjeni društveni, porodični i zdravstveni problem koji razara milione ljudi širom sveta. Izolovana nije ni naša zemlja.
Granica između povremenog ispijanja pića i hronične zavisnosti nevidljiva je i opasna. Alkoholizam ne počinje naglo, već postepeno – najpre kroz socijalno prihvatljive situacije: čaša vina uz ručak, nekoliko piva s prijateljima ili “samo jedna čašica da se opustim”. Međutim, kada telo i um počnu da traže alkohol kao svakodnevni “lek“, zavisnost već “kuca na vrata”. Stručnjaci objašnjavaju da alkohol deluje na centralni nervni sistem tako što oslobađa dopamin – hormon steće i zadovoljstva.
Svaki naredni unos alkohola pojačava tu potrebu, stvarajući začarani krug između želje i prividnog olakšanja. Osoba prestaje da pije iz zadovoljstva i počinje da pije da bi izbegla neprijatnost – drhtavicu, anksioznost, nesanicu i osećaj praznine. Da nije reč o mitu pokazuju i podaci Svetske zdravstvene organizacije (SZO) – Više od 280 miliona ljudi ima problem s alkoholom. Definišu je kao hroničnu i progresivnu bolest koja utiče na telo, psihu i društveno funkcionisanje pojedinca. Prema podacima Instituta za javno zdravlje “Batut“, oko 300.000 ljudi u našoj zemlji ispunjava kriterijume za alkoholnu zavisnost.
Problem je, objašnjavaju psiholozi, što društvo alkoholizam često ne vidi kao bolest, već kao moralni poraz ili nedostatak volje. Mnogi se zbog toga ne obraćaju lekaru na vreme, pa se zavisnost produbljuje. Lekari upozoravaju da dugotrajno konzumiranje alkohola izaziva oštećenja jetre (cirozu), pankreasa, srca, kao i ozbiljne neurološke i psihičke poremećaje – od depresije do demencije.
Nijedna zavisnost ne pogađa samo onog ko pije, već čitavo okruženje. Porodice alkoholičara često prolaze kroz godine straha, neizvesnosti i emocionalne iscrpljenosti, u mnogim domovima, alkohol postaje nevidljivi član porodice – onaj koji donosi sukobe, nasilje i suze. Sociolozi upozoravaju da je alkohol često i okidač za porodično nasilje. Statistike pokazuju da je više od polovine slučajeva nasilja u porodici povezano s alkoholom. Deca koja odrastaju u takvim uslovima češće razvijaju anksiozne poremećaje, probleme u učenju, pa čak i sopstvene oblike zavisnosti kasnije u životu. Tako se krug zavisnosti prenosi s generacije na generaciju.
U Srbiji, kao i u mnogim zemljama regiona, alkohol je duboko ukorenjen u kulturu – pije se na slavama, svadbama, sahranama i praznicima. Često se čašica, kroz humor i zabavu, daje veoma maloj deci… Smatra se da “čašica rakije svakog jutra” može samo da donese dobro i da su naši preci bili “zdravi kao dren” upravo zbog tog recepta. U reklamama se alkohol često prikazuje kao sredstvo zabave i samopouzdanja, dok se o posledicama gotovo i ne govori. Kada se već uđe u kolo, iz njega se teško izlazi. Lečenje alkoholizma je dugotrajan i složen proces koji počinje priznanjem da problem postoji. Najteži deo je upravo taj – suočavanje s istinom. Terapija uključuje detoksikaciju, psihoterapiju, grupni rad i često medikamentozno lečenje. U Srbiji postoje brojne klinike i savetovališta za lečenje zavisnosti, ali i grupe samopomoći poput “Anonimnih alkoholičara“.
Njihova filozofija zasniva se na ideji da se alkoholizam ne može “izlečiti“, već da osoba može naučiti da živi bez alkohola – dan po dan. Zavisnost od alkohola nije pitanje slabosti, već bolesti koja zahteva razumevanje i podršku. Oni koji su uspeli da se izvuku iz začaranog kruga svedoče da je najvažnije vratiti poverenje u sebe – i u ljude.
Borba protiv alkoholizma mora biti zajednička – od porodice i zdravstvenih institucija, do medija i države. Tek kada alkohol prestane da bude simbol “dobre zabave“ i postane prepoznat kao ono što zaista jeste – moći će da se govori o boljem okruženju, smatraju stručnjaci.
View this post on Instagram
