U Subotici, gradu koji se sve češće sreće s licima ljudi koji žive na margini, srećemo Srbomira – tihog, skromnog čoveka iz osamdesetih, rođenog Subotičanina, koji je danas bez krova nad glavom.
„Moja istorija je dosta velika. Neki bi rekli da nisam običan čovek“, započinje Srbomir stidljivo, dok sedimo na klupi u parku. Njegove reči teku polako, ali iskreno, bez imalo gorčine.
Od detinjstva je bio drugačiji. „Nisam imao traume, osim što je otac ponekad maltretirao majku“, priseća se. Odrastao je povučen, uz osećaj da se razlikuje od drugih, objašnjavajući kako je usporen u reakcijama i komunikaciji, ali to nikada nije imalo medicinsku dijagnozu.
Završio je građevinsku školu i odmah počeo da radi u „Severu“, gde su mu radili i roditelji. „Tamo su me prihvatili, ljudi su bili opušteniji, drugačiji“, kaže. Ipak, 2009. godine, kada su usledile velike promene i otpuštanja, ostao je bez posla, kao i mnogi drugi.
Od tada, samo povremeni poslovi – ništa stabilno. Njegova osobenost i sporost u komunikaciji često su izazivali nerazumevanje i konflikte. „Dajem sve od sebe, čak i više, ali ljudi to ne vide“, govori s tugom. „Nisam lenj, ali nisam brz. Kad si spor, ljudi te odmah otpišu.“
Dugo je živeo sa majkom, koja je imala malu penziju. Stan su morali da prodaju zbog dugova, a nakon njene smrti, Srbomir ostaje bez doma. Brat, koji se vratio u porodičnu kuću nakon razvoda, nije pokazao razumevanje ni spremnost za zajednički život.
„Znaš, on mi je brat, ali je jedan od onih koji me ne razumeju“, kaže Srbomir.
Od tada se snalazi – noći provodi na raznim mestima, ponekad kod dobrih ljudi, često i napolju. Preživljava zahvaljujući donacijama i milostinji – voću i povrću koje mu daju prodavci na pijaci. „Ne volim da prosim. Ponekad samo pitam da li ima nešto što se ne prodaje. Ako daju – zahvalim, ako ne – idem dalje.“
Već 15 godina je vegan, iz zdravstvenih razloga. Njegovo telo, kaže, ne podnosi tešku hranu. „Preosetljiv sam, krvava stolica je katastrofa. Moram paziti šta jedem. Neki se čude kako živim bez mesa, ali meni je tako lakše.“
Na pitanje da li je pokušavao da se zaposli, slegne ramenima. „Jesam… ali šta ćeš kad nemaš ni telefon, ni adresu? Svuda traže ‘normalne’. A ja, kad počnem da pričam, ljudi me gledaju kao da sam s druge planete.“
Ipak, Srbomir ne zamera nikome. „Nisam ogorčen. Samo bih voleo da me ljudi vide kao čoveka, ne kao smetnju.“ Subotica zna za Srbomira, mnogi ga sreću, neki pomognu. Ali većina prođe pored, ne znajući koliko je tuge i borbe u njegovom tihom hodu.
Ni ovu pomoć Srbomir nije tražio. Praktično, nikada nije tražio ništa. Skroman i nenametljiv, samo je ćutao i nastavljao da živi kako zna i ume. Ipak, zahvaljujući nekolicini ljudi koji su osetili potrebu da mu pomognu, ova priča izašla je na videlo.
Ako neko želi da pomogne jednom dobronamernom, tihom čoveku — neka se javi na mejl redakcija@suboticke.rs. Naš cilj je da zajedničkim snagama pokušamo da Srbomiru Joviću obezbedimo ono najosnovnije – mali, topli krov nad glavom.
Zimu je preživeo u prihvatilištu Crvenog krsta, koje otvara vrata tek od novembra, kada stignu prvi mrazevi. Do tada, on ostaje prepušten dobroti ljudi i sopstvenoj izdržljivosti. Centar za socijalni rad može da mu odobri nekoliko jednokratnih pomoći, ali to nije rešenje. Ono što Srbomiru zaista treba jeste trajni izlazak iz nevidljivosti.
