Reči Aleksandre Lukić, psihologa jednostavne su smernice koje prvenstveno ukazuju na podršku u ljubav koju je potrebno pružiti detetu kako bi izraslo u samosvesnu, samopouzdanu individuu, koja će svojim delima i razmišljanjima svet učiniti boljim mestom:
“Pričajte sa decom. Osluškujte decu. Posmatrajte ih. Slušajte ih. Kažite im da ste tu i kad nemate vremena i kad ste nervozni i preplavljeni ličnim problemima. Još bolje pričajte im da i sami imate probleme. Da ima raznih ishoda. Da ste i vi imali neuspehe, loše dane, loše ocene. Da ste bili očarani i razočarani. Da ste nekad slagali i razočarali svoje roditelje. Da imate uspehe i neuspehe, dobre i loše dane, dobre i loše osobine. Pričajte im kakvi su bili kad su bili mali, koliko ste ih želeli, kad i kako ste se njima ponosili. Gledajte njihove slike, prepričavajte događaje iz svog i njihovog detinjstva. Grlite ih i ljubite. Kažite im da ih volite.
Kažite im šta vas plaši, zbog čega ste zabrinuti kad su oni u pitanju. Kažite im da za neke stvari ne znate kako da se postavite, nemate veštine ili vas je stid da neke teme pokrenete. Iskrenost je uvek najbolji način.
Uvažite emocije svoje dece. Ne govorite im stvari poput: to je glupost, nemoj da se plašiš, šta ti znaš o tome, tvoji problemi su smešni. Umesto toga recite verujem da ti je teško, u redu je da se plašimo, svi smo za nešto uplašeni, vremenom i uz iskustvo biće lakše i drugačije, tu sam za tebe, zajedno ćemo proći kroz ovo, ni ja ne znam sve ali sam voljan da pokušam da ti pomognem, ničiji problem nije mali, lakše je kad se razgovara.
Pozivajte decu na razumevanje, na prihvatanje, na dobra dela tako što ćete ih i sami činiti i ukazivati na to da ima ljudi dece koji su u lošijem položaju, kojima treba pomoći, da treba voleti životinje i ljude, čuvati prirodu, poštovati tuđe granice i tuđe izbore. Pričajte im o štetnosti alkohola, droge, nasilja. Ne uz osudu i spočitavanje nego uz prijateljsko savetovanje. Nađite priče o ljudima koji su te stvari prošli i dele svoja iskustva u cilju edukacije drugih.
Igrajte se se decom. Smejte se, kuvajte, šetajte, vozite bicikle.
Čitajte deci i učite ih da neguju kulturu čitanja jer će kroz čitanje shvatiti da su i drugi imali probleme, neslaganja u porodici, odbacivanja od strane vršnjaka, teške dane i nesretne ljubavi, ali i da su ih rešili, ili upropastili život/e kada su birali agresiju kao odgovor.
Pitajte decu. Pitajte ih kako su, da li im je bilo prijatno, kako su se osećali, kako su proveli dan… Sa kim se druže, šta vole, ko im se sviđa i zbog čega, kome su pomogli i kako. Ko im se ne dopada, šta im je neprijatno, šta ne žele.
Slušajte ih i kad vam ne govore ništa, i kad vam govore o drugima, i kad govore samo da bi pričali. Ako se ponašaju neobično, ako su češće oko vas verovatno se muče da vam nešto kažu a ne znaju kako. Napravite takvu atmosferu da nikad nije nezgodno vreme za razgovor.
U poslednjih godinu dana samo čujem kako odrasli kažu mladi su užasni, mladi su katastrofa, njih ništa ne interesuje i nista ne poštuju. Jako dugo radim sa mladima i neke od priča koje čujem nikada ne zaboravim.
Ne, mladi nisu užasni, mladi su zbunjeni, mladi su radoznali, mladi su tužni i ljuti i neshvaćeni. Mladi se traže, mladi istražuju, mladi su zabrinuti. Mladi se osećaju nevoljenima, neviđenima, neuvaženima. Sumnjaju u sebe, kubure sa samopouzdanjem, ciljevima, vrednostima i smislom. Mladi su uplašeni i emocionalno nespremni za svet. Mladi su bez veština za razumevanje sebe i drugih. Mladi se traže na pogrešnim mestima, na pogrešne načine i sa pogrešnim ljudima. Mladi su pametni, osetljivi, čudni, divni, neuki, sluđeni. Treba im pažnje, usmerenja, sigurnosti, podrške, ljubavi. Najviše ljubavi.
Mlade sve interesuje, a pogotovo to da se mi interesujemo šta ih interesuje i ko su oni.
Jeste, puno toga oko nas je loše, društvo, sistem vrednosti, institucije, mediji, ali samo malo veća zainteresovanost svakog od nas može učiniti da sistem podrške bude bolji i da svi mi budemo bolji. Od nečeg moramo početi, neka to bude od nas još koliko sutra”.