Naš sugrađanin osnovao je džudo klub za decu sa smetnjama u razvoju čije porodice ne bi plaćale članarinu, ali klub još uvek nema svoje prostorije
Nevena Ivić
Subotički džudista Đorđe Milošević pokreće džudo treninge za decu sa smetnjama u razvoju. Za naš portal govorio je o tome sa kakvim se problemima susreće pri realizaciji ove ideje, da li je džudo baš samo za dečake, kao i o pogodnostima bavljenja ovim sportom.
Kada ste postali džudo trener?
Milošević: Džudo trener sam već petnaestak godina. Radio sam u Kanjiži, kao pomoćni trener kod Munira Šabotića. On je tada bio selektor kadetske reprezentacije Srbije. Potom smo Slavko Bašić i ja osnovali klub „Mia i Zorka” u Subotici koji je ove godine zvanično registrovan u Džudo savezu Srbije.
Odakle ideja o džudo klubu za decu sa smetnjama u razvoju?
Milošević: Imao sam priliku da upoznam Sajonelu Krgu iz Sombora, koja već četiri godine radi na tom projektu i ima tridesetoro mališana sa kojima radi. Ona je sekretar u Inkluzivnom džudo savezu Srbije, a takođe je bila uspešan džudista. Ona je započela taj projekat u saradnji sa partnerima iz Slovenije, kod kojih je ovaj sport zaista razvijen, i sa jednim hrvatskim džudo klubom iz Rijeke. Nekoliko puta sam išao o Sombor da vidim te treninge. Meni se to veoma dopalo. Pošto sam završio višu trenersku, posle tog sportskog smera upisao sam specijalističke studije za vaspitača za rad s inkluzivnom decom. Primena džuda u razvoju dece s posebnim potrebama bila je tema mog diplomskog rada. Već tada mi je Krga mnogo pomogla. Ona je sprovodila ankete među roditeljima dece sa kojima radi. Kada sam pohađao te treninge, radili smo i sa decom sa cerebralnom paralizom, Daunovim sindromom i odmah sam shvatio da mi naročito prija rad sa decom koja imaju autizam. Ta deca tokom rada na treningu daju mnogo ljubavi i dobre energije. Mi često obraćamo pažnju na njihove nedostatke, ali treba da se koncentrišemo na ono što oni zaista mogu.
Šta je glavna prednost bavljenja ovim sportom?
Milošević: Pogodnosti ovog sporta vidimo i kod dece koja nemaju nikakve smetnje u razvoju, pa je tako i kod dece sa raznim invaliditetima primetan razvoj motorike, telesnog razvoja, ali je ubedljivo najvažnija socijalizacija. Oni se takođe uče i nekoj tradiciji, s obzirom na to da je reč o tradicionalnoj japanskoj borilačkoj veštini. Uče se sportskom duhu i poštovanju. Kada dva protivnika završe borbu, oni se jedno drugom poklone iz poštovanja što su bili u mogućnosti nešto da nauče.
Kada je najbolje vreme da se krene na inkluzivni džudo i da li postoje neki preduslovi za bavljenje ovim sportom? Kakvu zainteresovanost očekujete?
Milošević: Najbolje vreme je oko sedam godina, ali danas manje-više svi klubovi imaju svoje vrtiće, pa već sa četiri-pet godina deca mogu da krenu na džudo. Tada se rade ti motorički poligoni i razne vežbice, kolut napred, kolut unazad… Kako je ovaj projekat namenjen osobama sa invaliditetom, tu spadaju i deca i nešto stariji, ali mi bismo napravili grupe po uzrastima. Kolevka, škola „Žarko Zrenjanin”, škola za decu oštećenog sluha – sa svima njima bismo mogli da radimo. Važno je samo da im se usmeri pažnja. Džudo jeste “grub” sport, ali devojčice su takođe dobrodošle, s obzirom na to da je džudo i sport samoodbrane.
Gde će se Vaši treninzi održavati?
Milošević: Mi još nemamo gde da održavamo treninge inkluzivnog džuda. Ova ideja je tek u razvoju. Držali smo povremeno treninge u školi „Žarko Zrenjanin” jer su nam ustupali salu, to su uglavnom bili motorički poligoni. Imamo i prostorije što nam je dala Jevrejska opština, ali to je bila njihova dobra volja. Njihova sala se pritom nalazi na spratu, što nije dostupno deci sa invaliditetom. Sajonela Krga je ovog meseca održala prezentaciju inkluzivnog džudoa ovde u Subotici. Džudo klub „Spartak” nam je ustupio svoje prostorije da se održi ta prezentacija, na kojoj su bili i gradski predstavnici zaduženi za sport. Sada kada predamo projekat, nadamo se da ćemo dobiti finansijsku pordršku grada ili bar prostor koji može da se adaptira. Nama je potrebna prizemna džudo sala u kojoj će moći da se odvijaju treninzi i dece koja već treniraju i dece koja imaju smetnje u razvoju, da svako ima odvojene treninge, ali da se bar jednom nedeljno organizuju i zajednički treninzi, baš zbog te socijalizacije, da se oni osećaju da pripadaju negde. Sama reč inkluzija znači uključivanje, pa je nama upravo to i cilj, da ih uključimo da svi zajedno vežbaju.
Koji su Vaši ciljevi u radu sa decom sa smetnjama u razvoju?
Milošević: Najpre želim da pronađemo adekvatan prostor kako bi treninzi počeli da se održavaju. To je uslov svih uslova za razvoj kluba. Deca sa smetnjama u razvoju ne bi plaćala članarinu. U Subotici nema sportskih klubova koji su ovako nešto organizovali, a ja se osećam dužnim da prenesem nešto deci, to je cilj svih nas. Možda neće svako od njih biti svetski prvak, ali će svako dete biti uključeno u sport, druženje i osećaće da negde pripada.