Ljudi moraju da shvate da niko neće bolje predstavljati Spartak nego mi, deca iz Subotice.
Jovana Đukić
Mlada Subotičanka Dunja Mađarević lane je odlučila da univerzitetske studije pohađa u Sjedinjenim Američkim Državama. Izborila se sama za sportsku stipendiju na Univerzitetu severozapadnog Ohaja (“University of Northwestern Ohio”). Do odlaska na studije, pohađala je subotičku gimnaziju i igrala za Ženski odbojkaški klub “Spartak”.
Dobijanje sportske stipendije u SAD je značajna mogućnost za mlade. Kako ste saznali za mogućnost da dobijete sportsku stipendiju u SAD?
Mađarević: Za mogućnost dobijanja stipendije saznala sam od starijih devojaka koje su iz Spartaka takođe otišle u Ameriku na studije. Želela sam da odem u Ameriku kako bih mogla da studiram i da se bavim sportom istovremneo. Uslovi su ovde mnogo bolji nego u Srbiji. Sa 15 godina osetila sam prvu nepravdu u klubu. Tada sam počela da se razmišljam o Americi i odlasku. Počela sam znatno više da se posvećujem učenju engleskog jezika. Razmišljala sam o svojoj budućnosti. Nisam htela sebi da dozvolim da napustim ovaj lep sport zbog nepravde. Tražila sam put kojim ću ići dalje, a da odbojka ostane deo mog života. To mi je Amerika pružila.
Ša je bilo potrebno za dobijanje stipendije?
Mađarević: Da bih otišla u Ameriku, morala sam da položim dva testa. Jedan je obuhvatao matematiku i engleski, a drugi samo poznavanje engleskog jezika. Takođe sam morala da pripremim video-zapis svoje igre na terenu. Na osnovu toga dobila sam ponude od univerziteta.
Uoči samog odlaska imali imali ste ozbiljnu povredu, ali to nije uticalo na Vaš odlazak i samu stipendiju…
Mađarević: Uoči polaska u Ameriku pokidala sam na treningu prednji ukršteni ligament levog kolena. Želela sam da na univerzitet odem potpuno pripremljena. Do povrede je došlo zbog preopterećenja i nedovoljnog odmora. Operisana sam u Novom Sadu. Oporavak je trajao od više meseci. Sada je sve u redu, radim vežbe snage još uvek. Priključila sam se normalnim treninzima sa timom. Pošto je do povrede došlo svega mesec dana pred odlazak u Ameriku, mnogo mi je značilo što su me i pored povrede primili na univerzitet. Pružili su mi svu medicinsku negu. Trudim se da svojim ponašanjem i igrom opravdam veliko poverenje koje su mi ukazali.
Da li te je povreda omela u ispunjavanju obaveza na univerzitetu?
Mađarević: Prošle godine sam bila stalno na rehabilitaciji. Ipak, organizovala sam svoje vreme dobro. Iako sam imala manje vremena za obaveze, postigla sam odlične rezultate i ocene. Među najboljima sam u timu. Drugima sam dosta pomagala, takođe…
Kako sve to izgleda u sportskoj dvorani?
Mađarević: Ispunjavam sve svoje sportske obaveze. Iako sam bila povređena, morala sam prošle godine da prisustvujem svim treninzima. To mi nije predstavljalo problem. Ove godine sam se, kao što sam pomenula, priključila timu. Trenerima su, pored sportskih obaveza, veoma važne ocene i prisustvo na predavanjima.
Kakav je Vaš odnos sa profesorima?
Mađarević: Moj odnos sa profesorima je odličan. Profesori me poštuju zato što uradim sve na vreme i trudim se da dobijam dobre ocene. Profesori imaju poštovanja prema strancima. Neverovatno im je što dolazimo iz drugih zemalja, studiramo na stranom jeziku i uglavnom imamo bolje ocene od Amerikanaca.
U međuvremenu ste, kako saznajem, postali neka vrsta laboranta na univerzitetu. Da li je to nagrada za dobro učenje?
Mađarević: Trebalo je da budem unapređena, ali zbog pademije još uvek čekam. Kada se smiri situacija, unaprediće me.
Kako ste se uklopili u novo društvo?
Mađarević: Uklopila sam se odlično. Ima mnogo stranaca na univerzitetu. Svi sportisti žive na jednom mestu. Svi se družimo svako veče. Studenti su ovde mnogo opušteniji nego u Srbiji. Sistem je znatno drugačiji. Sličan je srednjoj školi. Imamo četiri predmeta po tromesečju. Svakog dana, uglavnom, imamo dva časa po sat i po. Predavanja su uglavnom ujutru. Međutim, ovde se piše više eseja i domaćih zadataka. Priređuju i kvizove. Treninzi su u posle podne. Treninzi u teretani su od šest ujutru, dakle pre predavanja.
Jeste li zadovoljni univerzitetom?
Mađarević: Zadovoljna sam, jer su akademski i sportski uslovi odlični. Mnogi misle da je ovde lako završiti univerzitet. Ne učim brdo gluposti od kojih nemam koristi. Posvećena sam onome što ću jednog dana raditi. To je u mom slučaju povezano za poslovanje i marketing koji sam odabrala kao smer na univerzitetu.
Gde učite?
Mađarević: Studenti uglavnom zajedno idu u biblioteku da uče i rade domaće zadatke. U biblioteci ima mnogo prostorija za okupljanja, za grupne projekte, ali i individualne.
Život u Americi?
Mađarević: Život u Americi je mnogo drugačiji. Ljudi su veoma lenji, svuda idu kolima. Ali su znatno ljubazniji. Nekada su toliko ljubazni, da mi se učini da glume. Na ulici se svi pozdravljaju, iako se ne poznaju, Hrana nije odlična, jer je mnogo masna. Uglavnom kuvam sama.
Kovid 19?
Mađarević: To nije mnogo drugačije nego u Srbiji. Obavezni smo da nosimo maske i držimo rastojanje. Zabranjen nam je ulazak u kuće drugih studenata. Živimo u kućama, po osmoro u kući. Dve nas je u sobi sa posebnim kupatilom. Pre smo se okupljali u kućama da se družimo. Sada se okupljamo isped kuća u kampusu.
Porodica?
Mađarević: S obzirom da živim daleko od kuće i svoje porodice, svi mi nedostaju. Pogotovo moja braća, jer smo rođeni kao trojke. Odrasli smo radeći sve zajedno. Ali, dopada mi se i što sam sama, što sam samostalna. Život u Americi me je promenio. Znatno sam zrelija i samostalnija.
Zašto baš odbojka?
Mađarević: Odbojku treniram 12 godina. Počela sam da treniram u ŽOK “Subotica”. U sedmom razredu prešla sam u Spartak. Ne znam konkretan razlog zašto sam se odlučila za odbojku. Sećam se da me je tata odveo na prvi trening. Odmah mi se svidela. Oduvek sam volela sportove sa loptom. Birala sam između tenisa i odbojke. Nisam pogrešila. Igranje odbojke u meni budi ogromnu radost i uživanje. Ispunjava me u svakom smislu. To je deo mene.
Spartak?
Mađarević: Oduvek sam bila veoma posvećena i uporna, na terenu i izvan terena. To me je i dovelo do prvog tima. Izborila sam se za svoje mesto među 12 najboljih igračica u gradu. Poseban je osećaj igrati za prvi tim i predstavljati svoj grad. Nema ništa lepše nego istrčati na teren u Hali sportova i igrati pred svojom, subotičkom publikom, što je bio moj san, ali i san svih mojih drugarica koje su sa mnom počele da treniraju u Spartaku. Na žalost, mnoge devojke to nisu uspele, mada su svojim radom to zaslužile. Kao i u drugim
sportovima, u Subotici prednost imaju igrači dovedeni sa strane koji ne vole naš grad kao mi. Na žalost, rukovodstva klubova to nikada neće shvatiti ili ne žele da shvate. Subotička deca su dužna da plaćaju članarine godinama, a kada dođu do prvog tima, ili ih odbace ili su samo podrška sa klupe.
Kakav je bio Vaš odnos sa igračicama u Spartaku?
Mađarević: Moj odnos sa igračicama je bio vrlo korektan. Poštovala sam starije, ali i one mene. Neke nisam ni stigla da upoznam temeljnije, jer su otošle brzo kao što su i došle. Imale smo odličnog trenera Miroslava Aksentijevića, koji je, na žalost, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Najbolji odnos imala sam sa pomoćnim trenerom i “skautom” Tomom Dukarićem koji je karijeru nastavio u Sloveniji.
Pomenuli ste nepravdu u klubu…
Mađarević: Pored mnogo lepih, na žalost ima i teških trenutaka koji su me samo ojačali. Za sve vreme provedeno u Spartaku, bilo je dosta nepravde. U klubu se trud i rad ne cene, ne poštuju se. To je značajno uticalo na moj odlazak u Ameriku. Žao mi je što to kažem, jer Spartak i dalje volim.
Nadam se da ću, možda, jednog dana, kada se vratim, imati priliku da opet nosim plavo-beli dres. U Subotici ima odličnih odbojkaša, trenera i sportskih radnika koji bi mogli da vrate klub na put uspeha, a ne da se bori za opstanak u ligi. Ljudi moraju da shvate da niko neće bolje predstavljati Spartak nego mi, deca iz Subotice. U Americi sam sve to zaboravila. Posvecenost i upornost ovde se veoma cene. Uživam u igri. Imam izuzetno dobre uslove za kvalitetne treninge, kvalitetan rad i samim tim dalji napredak.