Kaže da je državljanin Mauritanije, odakle mu je majka, ali da je rođen u Zairu. Navodno je pre 52 dana, popivši čašicu više, zaspao u vozu kojim je iz Beča dospeo u Budmpeštu, odakle ga je policija, iako je kondukter hteo da mu pomogne da se vrati, deportovala u Srbiju.
Kaže i da je bolovao u sanatorijumu u Salcburgu, gde navodno postoji njegov dosije. Na Čordaškom putu mesec i po dana čeka one koji su mu obećali pomoć, ne razumevajući, čini mi se, da će od svega dočekati jedino zimu i sneg.
Branko M. Žujović
Tačno 46 dana, zaključno sa ovim utorkom, tridesettrogodišnji A. D. (puno ime i prezime poznato je redakciji) stoji ispred prodavnice „Tvins 024“ na Putu Jovana Mikića.
Kada padne mrak, posetioci prodavnice često ga i ne primete. To je zato što je A. D, ako me ne razumete pogrešno, crnji od svake subotičke noći.
Kada zatvore obližnju prodavnicu i kada se raziđe upravni odbor Železničkog naselja koji tamo ponekad zaseda uz pivo, A. D, kako mi kaže, odlazi do pruge gde ima rupu u kojoj spava u zavetrini. Pokazuje mi vreću za spavanje koju je dobio od poznanika. Uveče se uvuče u vreću i prespava, pa se vraća pred prodavnicu.
A. D. tvrdi da je državljanin Mauritanije, odakle mu je majka, ali da je rođen u Zairu.
Navodno je pre 52 dana, popivši čašicu više, zaspao u vozu kojim je iz Beča dospeo u Budmpeštu, odakle ga je policija, iako je kondukter hteo da mu pomogne da se vrati, deportovala u Srbiju. Kaže i da je bolovao u sanatorijumu u Salcburgu, gde, opet navodno, postoji njegov medicinski dosije.
– Pozovite sanatorijum u Salcburgu. Tamo sam bolovao. Tamo znaju sve o meni, tamo imaju moj dosije. U Austriji sam bio od 2013. godine. Mađarska policija me je poslala ovamo – kaže A. D. na solidnom engleskom jeziku.
Potom pokazuje dokumentaciju ispisanu na nemačkom jeziku i objašnjava da ima rovito koleno, koje ga često boli. Zbog tog kolena se lečio u sanatorijumu i zbog njega ne može da pređe mađarski žičani zid.
A. D. prošle nedelje, snimak načinio I. M. iz pravca Višnjičke ulice
Na Čordaškom putu mesec i po dana čeka ljude koji su mu obećali pomoć, odnosno povratak u Austriju, ne razumevajući, čini mi se, da će od svega dočekati jedino zimu i sneg.
U subotičkoj policiji ništa ne znaju o ovom misterioznom čoveku.
– Komšije su blagonaklone prema njemu – kažu nam u prodavnici. – On nije ni gladan, ni žedan. Koliko smo ga razumeli, kaže da je u Austriji živeo od socijalne pomoći. Kako se našao u Mađarskoj ne znamo, ali mu mađarska policija, navodno, nije dala da se vrati kući. Poslali su ga ovamo. Skloni smo da poverujemo da je i u Austriji, ukoliko je zaista došao iz te zemlje, živeo na sličan način, zato što su mu neki momci ovde nudili posao, da zaradi koji dinar, ali nije hteo da radi. Sa njim se može razgovarati, ali priči je kraj kada mu pomenemo posao i rad. Tu se komunikacija završava.
U prodavnici dodaju da su nekoliko puta zvali policiju koja ga je, kako kažu, odvela u kamp za migrante, odakle se već sutradan ujutro svaki put vraćao.
Ljudi iz kraja potvrđuju ove reči i kažu da je njihov privremeni komšija miran. Samo stoji i pokušava da podupre nebo pored prodavnice, tačno na mestu gde se Višnjička uliva u Put Jovana Mikića.
Na rastanku našem sagovorniku kupujem cigarete koje voli, kafu i keks. Pored nas prolaze dve Romkinje, najverovatnije majka i ćerka.
– Cigarete će mi dobro doći, kafa takođe. Hoćeš li se ljutiti ako keks poklonim devojčici? – upitao me je A. D.
– Naravno da neću – odgovorio sam mu. – To je tvoj keks, radi sa njim šta želiš.
– Naše je samo ono što poklonimo drugima – rekao je A. D.
Nimalo nisam očekivao da ću ovu mudrost, izlizanu od upotrebe na „Fejsbuku“ i drugim društvenim mrežama, doživeti na tako intenzivan način nasred Čordaškog puta. Više mi nije bilo važno da li me je A. D. radio. Da li me je folirao i lagao ili je zaista bolovao u Salcburgu, gde u sanatorijumu ima dosije koji svedoči da nije običan migrant.
Nije mi više bilo važno ni da li je zaista bio u Austriji od 2013. godine ili je samo neko ko želi da prevari sistem.
Shvatio sam da u proteklih 46 dana njegovog misterioznog jesenjeg stajanja pored prodavnice na Čordaškom putu ima više topline i smisla, nego kod onih koji, svako na svom Čordaškom putu, šeruju da je naše samo ono što poklonimo drugima, a potom od lajkova zamišljaju da je tamjan.
