„Jednom ćeš živjeti najgoru godinu svog života, noćnu moru sa zborom oživjelih čudovišta s tavana. I izvući ćeš glavu”, reči su iz knjige „Pametna žena može bez sisa” hrvatske novinarke Martine Mliinarević Sopte, koja je svoju životnu bitku sa rakom dojke opisala u pomenutoj knjizi.
Milica Pećerić, predsednica Udruženja „Jedna uz drugu” postavila je sebi pitanje posle operacije: „Da li sam ja dovoljno pametna da mogu da živim bez sisa?”. Naravno da je pametna. Naravno da može. Milica je topla, otvorena i predusretljiva žena koja je svoju životnu borbu protiv opakog raka započela pre više od pet godina, od kad je bolest u mirovanju, a nama je mali deo počela pričom o udruženju, ispred koga, ponosno stoji.
„Jedna uz drugu” je udruženje koje bi bilo najsrećnije da nema nijednog člana, ali nažalost nije tako. Ono okuplja, pruža emotivnu, i svaku drugu podršku obolelima, zamišljeno tako, da žena ženi prvenstveno pruži ruku pomoći.
Milica ima svoj krojački salon, kroz koje prolaze mnoge ženske priče, pa se tako, u želji da pomogne sebi i ostalima koji prolaze kroz sličnu priču, sa nekolicinom istomišljenica, našla ispred Udruženja „Jedna uz drugu”.
„Prepoznate potrebu, žene dođu i jave se sa raznim problemima: od onoga „nisam ni znala“, a to je najstrašnije, u vreme interneta, medija, dostupnosti informacija da vam neko kaže „nisam znala, ne znam kome da se obratim“. Ja, kad sam se lično susrela sa bolešću, uvidela sam da ne znam kome da se obratim, od onoga da uđete u sistem, da se pokupe svi papiri, a tek posle je došla misao da li ću preživeti. To je taj susret sa dijagnozom, koja vam je kao presuda.
Suočavanje sa dijagnozom je osećaj koji se ne zaboravlja. Svako ko ode na pregled nada se dobrom rezultatu i uvek nekako misli „nije to to, neće to mene“. Jednom bude da jeste to to i hoće tebe. Treba to posle saopštiti deci, roditeljima, partneru. Vuku vas te negativne emocije, gledate kako ćete raščistiti stvari, ostaviti sve iza sebe, pa onda shvatite da vam niko ne garantuje da ćete danas stići kući, a ne da ću umreti od karcinoma. Oca sam izgubila od karcinoma, ali kad smo svi saznali za moju bolest, spremili smo se za borbu.
Surova je to borba i to je godinu dana pakla, jer je nemoguće da se prođe proces za manje od godinu dana. Rastrzani ste, svede vam se život na medicinske procedure, na rezultate, na kontrole i na kraju, postanete definicija bolesti. Svrha udruženja je izvući se iz toga, da žene znaju da nisu same, mi smo podrška jedna drugoj, na radionicama koje organizujemo u udruženju, pravimo ukrase, poklone i posećujemo se međusobno, nosimo poklone u bolnicu našim članicama koje su na lečenju, da ih ohrabrimo. Pričamo o raznim temama, nije fokus samo bolest.
Ženama je u genetskom kodu da štite svoju porodicu, pa se o bolesti sa njima ne priča, ne opterećujemo svoju decu, a lakše je kad se muka sa nekim podeli. Desi se da neki prijatelji pobegnu, lakše je izbeći neprijatnu priču i ne pričati ko je u tom momentu uplašen, lakše je elegantno izvući se iz svega, i koga ćete sutra možda izgubiti, pa je bolje napraviti emocionalnu distancu.
Surovost karcinoma je ta da ste vi njega sve vreme svesni. Nema te sedacije koja će vas izvući iz toga. Vi ste svesni u kom pravcu to može da ide“, kaže Milica Pećerić i dodaje: „Ja sam pet godina u remisiji, ja pet godina idem na ultrazvuk i na mamografiju, sa grčem u stomaku. Pomno pratite svoje telo, sve promene, to je neki strah koji se usadi u vas. Na tom putu gubite ljude i sve vodi u neki vrtlog, teško se izboriti, pa zato u udruženju mnogo radimo na psihološkim radionicama. Mi smo jedna uz drugu“, kaže Milica.
„Žene se suočavaju sa svojom novom aseksualnošću, isključene su iz kolektiva, rano se penzionišu zbog bolesti, do tada moderne, emancipovane, a sad bez socijalnog života, često bez prijatelja, u 80 posto slučajeva ostavljene od strane partnera ili muža. Ja sam tek posle mastektomije shvatila koliko sam i psihički bila „oštećena“, koliko sam glumeći da sam snažna, sebi naškodila. U roku od tri nedelje mi je urađena rekonstrukcija dojke i to DIEP metodom rekonstrukcije sopstvenim tkivom gde žena nema protezu, niti silikonski umetak. Tek nakon toga, kad sam se probudila, posle operacije i više nije bilo rupe, gde više deo tela ne moram vaditi iz kutije i stavljati na sebe, tek onda sam počela da plačem.
Pogledajte reklame i vidite u koliko reklama nećete videti ženu i ženski dekolte, ti simboli seksipila i ženstvenosti se provlače kroz svaku reklamu, a vama je to oduzeto. Jeste da je najvažnije da preživim, prioritet je preživeti. Svake godine sam sinu, na početku školske godine kupovala čokoladu sa porukom „možeš ti to“ i kad je otišao da podigne moje medicinske papire u Sremskoj Kamenici, i video koja je dijagnoza, kupio mi tu čokoladu „možeš ti to“ i danas čuvam taj omot kao podsetnik“, emotivna je Milica.