„Naša ravnica je najlepša. Nemoguće je opisati milinu tih boja i parcela. Videti je odozgo je čudo!“
Jovana Đukić
Subotičanka Olgica Čanadi spada među retke subotičke dame koje su se rešile da skoče iz aviona. Šta više, Olgica Čanadi spada među još ređe dame, računajući tu i gospodu, koje su smogle hrabrosti da to i učine. Kada dama skoči iz aviona uz osmeh, to je za svako poštovanje. Olgica Čanadi je to učinila ovog meseca.
Kako ste uopšte došli do ideje da skočite iz aviona?
Čanadi: Dugogodišnja želja mi je bila da skočim tandem-skok padobranom. Nisam znala da ta mogućnost postoji. Inače sam veliki ljubitelj brzine. Često se sa svojim suprugom vozim motorom. Još kao dete sam volela vožnje motorom sa svojim pokojnim ocem. Od tada potiče moja ljubav prema motorima. Kako ove godine nismo mogli da odemo na more, moj suprug je, pretražujući po „Fejsbuku“, pronašao stranicu ovdašnjeg padobranskog kluba. Nije hteo ni da mi kaže ništa određeno. Rekao mi je samo da me u nedelju ujutru vodi negde. Nije mi rekao gde. Sve mi je bilo pomalo sumnjivo, dok u nedelju ujutru usput nisam videla tablu koja označava aerodrom Bikovo. Tada mi je bilo jasno šta sledi…
Kako teku pripreme za skok?
Čanadi: Moram reći da su momci u klubu profesionalni i pre svega vrlo ljubazni. Imala sam osećaj kao da se znamo sto godina. Stvarno, za svaku pohvalu. Priprema za skok je vrlo detaljna. Ušla sam najpre u hangar. Imala sam sreće, avion je još uvek bio unutra. Zatim mi je padobranac po imenu Predrag, sa kojim sam skočila iz aviona, pokazao kako se prilazi avionu, kako se ulazi unutra i sedi tokom leta. Kako se izlazi pre samog skoka, položaj ruku… Sve mije objasnio vrlo detaljno. Nakon toga je došlo navlačenje „harnesa“ – kaiševa kojima sam bila prikačena za padobranca. Na snimku sam u jednm trenutku uhvatila sebe kako se smejem kao dete. Ne mogu opisati tu dozu sreće.
Nakon toga smo otišli do aviona. Još uvek nisam bila prikačena za padobranca. Iako vrata na avionu postoje, ovog puta ih nije bilo. Leteli smo bez vrata. Osećaj je znatno bolji. Zamislite šok kada se na tri hiljade metara otvore vrata od aviona. Kakav je to udar vazduha… Predrag mi je stalno gurao ruku napolje, da bih osetila kakva je to brzina i snaga, dok se penjemo gore. U toku leta me je zakačio za sebe.
Kako je biti u avionu dok uzlećete? Vrata su otvorena, da li se oseća postepeni pad temperature ili nagli?
Čanadi: Pad temperature je postepen. Toga dana je baš bilo toplo, iako je bilo jutro. „Radi“ adrenalin, preznojavala sam se. Veoma je dobro. Nema uobičajenog osećaja pri uzletanju. Osećaj je znatno blaži, ako tako mogu da kažem. Kada motor krene, kada avion poleće, ta buka je… Veoma je dobro!
Kako je gore, posmatrano iz sportskog aviona?
Čanadi: Hladno je, to je prvo. Osećate se vrlo ranjivo. Shvatate da ste samo ljudsko biće. Tu nema kontrole. Ne stojite čvrsto na dve noge. Danas je sve opasno. Može vam se nešto desiti, a da iz kuće ne izađete. Ali, gore shvatate da kontrola više nije u vašim rukama. Sada ste sve više u rukama sreće. Svašta uvek može da se desi.
Kako izgleda sam skok?
Čanadi: Sa nama je bio jedan bračni par. Oni su padobranski instruktori. Kad su oni iskočili, malo sam pretrnula. Čas ima čoveka, čas nema čoveka. Samo su nestali. Taj sekunda, kada se okrećete, dok visite iz aviona… Tih trenutaka, pa narednih pet do deset sekundi, ja se uopšte ne sećam. To je toliki nalet adrenalina. Ne vidite ništa. Sve je belo.
Slobodna pad je veoma dobro iskustvo. Kada se otvori padobran, malo boli zatezanje kaiševa. Onda sve ide lagano, spuštanje dole. Moram vam reći, naša ravnica je najlepša. Odozgo izgleda kao najskuplje pločice. Nemoguće je opisati milinu boja i parcela. Videti je odozgo je čudo!
Koliko traje skok?
Čanadi: Iskreno, nemam pojma. To je pisalo, ali sam osećaj je da traje od pet sekundi do pedeset minuta. Tu se sve prelamalo u meni. Već je gotovo, još smo tu… Verovatno zbog slobodnog pada. To je neverovatna brzina, oko dvesta kilometara na čas, to znam. Kada smo lebdeli, to je bilo sjajno.
Kakav je osećaj kada se otvori padobran?
Čanadi: Najpre osetite nagli trzaj, kada otpor vazduha „povuče“ padobran. Ali, li to je sekund. Kada se otvori padobran i krenete sporije da padate, pomislila sam: jao što je ovo dobro!
Kakav je, osećajno, odnos između slobodnog pada i perioda leta sa otvorenim padobranom?
Čanadi: Slobodan pad je kao sekund, neverovatno brzina. Kada se otvori padobran, onda ide period „koliko smo mi dugo tu“? Tako neki čudan presek čovek doživi. To se čuje i na snimku. Osetila sam svaki organ u telu, svaku ćeliju kako vibrira. Još dva dana posle toga, ja zatvorim oči i vidim sebe kako skačem. To veče od uzbuđenja nisam mogla da zaspim. Osmehujem se sama sebi, sedim sama na terasi, pijem kafu i smejem se sama sa sobom. Analizirala sam šta se sve izdešavalo.
Kako izgleda spuštanje?
Čanadi: To je interesantno. Dosta je brzo. Morala sam da skupim noge pod pravim uglom, da ih ne bih izlomila. Instruktor pruži noge i on se spušta na zemlju. Klizimo potom po travi. Kad se stane, onda nastupa osećaj „e, dosta“. Ali, rekla sam i to se čuje na snimku, nekoliko sekundi posle: ‘ajmo opet!
Jeste li se plašili da se padobran neće otvoriti?
Čanadi: Da, ali i na to sam sebi odgovorila: barem će biti brzo. Razmišljanjem možda će ovo, možda će ono, čovek nikada ne bi uradio ništa. Gore je sve ili ništa.
Jeste li imali priliku da probate još neke od adrenalinskih vožnji?
Čanadi: Nisam imala mnogo prilika. Htela sam da probam parasejling na moru, ali nisam.
Nekoliko puta smo išli na more motorom. Prolazili smo svaki put preko mosta na Tari, gde sam ja opazila zip-lajn. Ima sam veliku želju da probam i ponavaljala to bezbroj puta, dok mi se jednom nije ukazala prilika. Naravno, odmah duža ruta, nećemo da se igramo…
Pre koju godinu smo iznajmili vodeni skuter. Talasi su bili visoki i do trimetra. Bacali su nas ka stenama. U tom trenutku nam se pokvario skuter. Mašemo i vičemo, a momak koji treba da nas nadzire samo povremeno baci pogled. U jednom trenutku, samo što nas nije poklopio talas koji je bio iznad nas. Mislim da je to bilo dovoljno adrenalinskog napona. Ali, često se vozimo motorom…
Šta biste izdvojili kao najbolju vožnju u svom životu?
Čanadi: Prvo bih svakako izdvojila ovo najsvežije, skakanje iz aviona. Posle toga, definitivno, odlasci na more motorom. Nije lako, vrlo je naporno, ali vredi svaki minut.
Da li biste se upustili u padobranstvo kao padobranac?
Čanadi: Bih, neverovatan je osećaj, to uzbuđenje i sam osećaj da ste živi. Obični smo smrtnici, treba nešto da nas „drmne“. Apsolutno bih.
Da li biste preporučili?
Olgica: Već ispričala prijateljima svoje iskustvo. Pisali su mi ljudi na „Fejsbuku“. Rekla sam: probajte obavezno jednom u životu. Ko sme, treba da proba. Jednom se živi. Osećaj je neverovatan. Išla bih sada po Korzu i govorila ljudima: idite i skočite! I momci su to zaslužili. Stvarno im želim svu sreću i što više posla.