Kako se pokazalo da je najvažnije da „Oluja“ ne oduva ljude u nama
Branko M. Žujović
Tovario sam kamion koji je trebalo da krene za Sloveniju.
Zagreb, 29. avgust 1991.
Za razliku od prethodnih godina, rakiju koju sam po našem lepom običaju doneo sa odmora skoro niko nije okusio. Leto je, a postaje hladno. Te godine agitovao sam, kao sekretar Saveza komunista, za direktora koji nije bio po ukusu HDZ-a. Nelagodu uskoro prekinuše trojica naoružanih ljudi u civilu.
Dragan Ćeran?
Ja sam.
Uhićeni ste.
Ljudi, radnici „Ine“, počeše da se razilaze glumeći da imaju posla. Srbi prvi to učiniše. Odvedoše me u jednu prostoriju i dadoše mi tri papira formata A4. Trebalo je da napišem sve o sebi i mojim rođacima.
Počeh da pišem, ali im ubrzo rekoh: nemam šta da vam napišem. Šta, uostalom, da pišem? O meni i mojoj porodici sve se zna, ništa mi nismo tajili. Nakon podužeg nadgornjavanja, povedoše me. Gde?
Kasnije sam saznao da je trebalo da me sprovedu u Krstinac, na streljanje.
Pred nas izađe čovek koji se preziva Miloš. Ne bih mu ime pominjao. Hrvat.
Gde vodite našeg Ćerana?, upita ih. Pustite ga, svi znaju našeg Ćerana!
Ova trojica ustuknuše. Pustiše me.
Iako su me pustili, vidim da se atmosfera ne menja.
Malo-malo, kada vozim kamion, policija me zaustavlja. Jednom su me zaustavila, opet trojica, sa automatskim puškama. Pretresli su me kao najgoreg kriminalca. Po novčaniku su mi tražili člansku kartu. Ako sam bio Srbin, podrazumevalo se, valjda, da sam član SDS-a.
Nisam bio.
Zato se žena i ja dogovorimo. Napakujemo naše stvari, ponesemo i neke flaše sa alkoholnim pićima. Kolima pođemo iz naše kuće u naselju Kupinski Kraljevac, 3. odvojak bb, Novi Zagreb, ka Karlovcu i Gorskom Kotaru. Plan je bio da preko Velike Kladuše stignem u naš zavičaj, na Baniju. Tamo su naši ljudi bili u većini i tamo bismo se osećali bezbednije.
Na Generalskom stolu sedam ili osam vojnika, vidim, bacaju nož u prelepo stablo kestena. Po oznakama bi se reklo da su iz neke od hrvatskih paravojnih jedinica. Sa nama su još dvoja kola sa ljudima koji beže iz Zagreba. Njih propuste, nas zadrže.
Kuda?
Kod ženine tetke u Veliku Kladušu.
Šta ti je snimljeno na kaseti? Puštaj!
Možete misliti šta je bilo snimljeno na kaseti. Dajem im flašu „štoka“.
Trista metara dalje, srpski položaji. Vozim skoro žmureći. Očekujem rafal, otpozadi ili s prednje strane, svejedno.
Perjasica, Srbi, naši.
Kuda?
Dadoh i njima flašu.
Konačno, Bojna kod Gline.
U Zagreb nam se više ne vraća, nije bezbedno. Do nas stižu vesti o ubijenim ljudima. U sopstvenom stanu ubijen je naš poznanik Branko Stanar. Ubili su i onog što se prezivao Zec na benzinskoj pumpi.
Ništa na dobro ne sluti!
U proleće 1992. i dalje sam vozač. Vozim vojni sanitet. Vojska Republike Srpske Krajine. Kod sela Jame na naše sanitetsko vozilo otvaraju vatru. Sanitetlija, vojnik, i ja sakrili smo se ispod vozila koje je bilo izrešetano. Benzin curi, potpuni haos.
Nas dvojica nakon napada odlazimo po 20 litara benzina i osposobljavamo vozilo. Pucali su na crveni krst.
Između borbi se nekako živi.
Dolazi 2. novembar 1994. Borbe u Bosanskoj Bojnoj. Zamenik komandanta bataljona Ljuban Madžarac, vezisti, komandant diviziona Đuro Zinaja i ja smo u jednoj crkvi. Ostajemo odsečeni. Nikako da uspostavimo vezu sa našima. Nema sna do ujutro. Ujutro oko pet sve oko nas je proključalo.
Kuršumi, granate, pakao.
Ne znamo na koju stranu da krenemo!
Zinaja seda sa mnom i nasumice krećemo. Opet je to sanitetsko vozilo. Naleteli smo na muslimanske borce iz Bužima, kasnije sam to saznao. Počinjemo da bežimo. Vozim kao sumanut. Ranjen sam na tri mesta, ali vozim da spasemo glave. Zinaja je smrtno pogođen i u jednoj oštroj krivini ispada iz vozila.
Stajem da ga ubacim u vozilo, ali me sprečava roj metaka. Bežim!
Izranjavan, sav u krvi, stižem do Gline.
Bolnica.
Sve vreme, mi u Krajini, narod, nikada nismo ni pomislili da napustimo svoju zemlju. Nismo verovali da ćemo napuštati Krajinu.
U petak, 4. avgusta, oko pet sati, granate nekontrolisano padaju po Glini. Pogađaju moju kuću. U kući su moja žena, sin, snaja. Komšija Mladen Kljajić pada pogođen gelerom i ja ga vozim u bolnicu.
Poginuo je.
Vraćam se po baku iz istog domaćinstva, Zorku Kljajić. Imala je sreće, preživela je.
Joso je poginuo na putu Glina–Klasnić. Avion je gađao kolonu. Bio je ljudina, dobričina, Hrvat iz našeg mesta. Sve vreme je ostao s nama. Sin i žena su mu bili u Zagrebu.
Među nama je bilo Hrvata. Svi su bili dobri ljudi i borci. Svi su, koliko znam, došli u Srbiju. Neki su promenili imena, jer ih Hrvatska traži.
U subotu uveče, načelnik policije saopštava nam da od odbrane nema ništa. Dele nam gorivo, cigarete, naoružanje.
Sviće nedelja. Ne znam gde mi je brat. Jedva oca i majku ubeđujem da pođemo.
Ženin otac je ostao. Preživeo je. Krio se u šumi nedeljama, dok psi rata nisu napustili područje. Čuli smo za muke koje je preživeo. Bio je teško prebijan, ali o tim poniženjima pred nama nikada nije hteo da govori.
Bilo, pa prošlo.
U Dvoru na Uni gužva, metež. Pred našim kolima narod, tenkovi, traktori, ostali automobili… Vlasti Republike Srpske nas kontrolišu, pretresaju, a hrvatska vojska nam je za petama. Avioni raketiraju kolone.
Otac je išao traktorom. Sve felne su mu bile izrešetane nakon avionskog napada. Njemu, hvala Bogu, ništa nije bilo.
Posle kroz Srpsku nismo imali problema. Narod nam je iznosio svašta, pomagao. Na granici sa Srbijom, ponovo kontrola. Ne može oružje.
Srem. Kuzmin. Prljavi smo, izmoreni, putujemo danima.
Jednog domaćina molimo da prenoćimo kod njega, da se uljudimo.
Kaže, ne može.
Dođite kod mene, kaže njegov prvi komšija. Večera, kupatilo, tuš… Spavamo kao ljudi. U Srpskoj je žena sa starcima jednom prespavala u nekom autobusu.
U Irigu, sutradan, pasulj. Tačno na onoj velikoj krivini. Slatko sam jeo, a moja žena se uopšte toga ne seća. I kako bi? Osam dana putovanja, sve se stopilo u jednu veliku agoniju. Otac joj je bio ostao u „Oluji“.
Smestili smo se u Prigrevicu. Posle dva meseca stigosmo u Bajmok.
Vremenom smo se snašli. Vozio sam u „Subotica-transu“ autobus. Kupili smo malu kuću na Rati, sin je inženjer, tu su i unučad, snaja…
Deleći muku, sa jednim čovekom koji je iz Gline bio izbegao u Zagreb potpisali smo ugovor o zameni nekretnina. Želeli smo da jedni drugima sačuvamo imovinu. Dali smo mu u zamenu kuću od 140 kvadrata i garsonjeru.
Loš čovek, izigrao nas je. Nije nam vratio imovinu u Zagrebu. Ugovor nije bio overen.
Četrnaest godina tužakali smo se po hrvatskim sudovima. Nijedan srpski advokat nije prihvatio da nas zastupa. Plaše se. Potrošili smo 7.800 evra na advokata u Hrvatskoj i još oko hiljadu za troškove žalbe u Strazburu.
Na kraju smo izvisili. Od naše kuće i stančića u Zagrebu nema ništa. Nećemo više da plaćamo advokate u Hrvatskoj. Žena koja je nasledila mog advokata u njegovoj kancelariji nudila mi je da pokrenemo proces ponovo.
Nećemo.
Jesmo ostali bez ičega, ali smo bolje prošli od njih. Život u strahu nije život.
(Pečat, 14. avgust 2020)