Da li je Subotica bezbedan i siguran grad za mlade?

U organizaciji Beogradske otvorene škole (BOŠ), uz podršku Kraljevine Švedske, u Udruženju Klara i Rosa održan je lokalni omladinski forum na kome je bilo reči o bezbednosti mladih i njihovoj sigurnosti.

Pored ovih važnih tema, bilo je priče o pristupanju Evropskoj uniji ali iz perspektive srednjoškolaca. Jedna od koordinatorki BOŠ-a Miljana Jovanovič, ujedno i urednica portala za mlade Mingl, pojasnila je šta je to lokalni omladinski forum:

„To je set aktivnosti koje mi sprovodimo kako bismo čuli zapravo šta mladi misle o Evropskoj uniji, šta je njima potrebno, na koji način oni doživljavaju ceo taj proces, gde oni vide benefite, šta su prednosti a šta su mane. Cilj je da se ispita mlada populacija, o nizu pitanja vezanih za ovu temu“.

Kroz šest lokalnih zajednica u kojima je odrađeno ovo ispitivanje saznalo se da generalno srednjoškolci ne razumeju proces integracija:

„Postoji otklon prema pristupanj,u ali i razumevanje šta bi se desilo kada bi se pristupilo Evropskoj uniji na poljima bezbednosti, obrazovanja, zapošljavanja, životne sredine. Sve su to neki društveni problemi koji su kod nas prisutni,a kako bi se to u nekom uređenom pravnom sistemu – kako ga oni zovu – to bilo znatno bolje. Čujete da su mladima bezbednost i psi lutalice, bezbednost im je i da se sami vraćaju mračnom ulicom, bezbednost je i blizina AP Kosova i Metohija koje zapravo utiče na dinamiku političkih i društvenih odnosa. Razumeju, ali imaju otklon prema pristupanju“ – koncipirala je Miljana Jovanović današnju aktivnost.

Jedna od aktivnosti današnjeg foruma bila je i priča o bezbednosti. Na pitanja – da li su i koliko deca u Subotici bezbedna, Igor Jurić – osnivač Fondacije Tijana Jurić i Centra za nestalu i zlostavljanu decu, rekao je da, na osnovu statističkih podataka o prekršajima i presudama, Subotica kao grad ne zaostaje za većim gradovima u Srbiji i to u negativnom kontekstu. Smatra da ovo nije bezbedno okruženje za mlade ali i da, pored toga što moramo više i češće da govorimo o bezbednosti, moraju i da se preduzmu neke konkretne mere:

„Čini mi se da se malo konkretnih poteza povuče, što od vlasti, generalno sistema, što i od civilnog sektora i nekako mnogo toga nam se svodilo na neke okrugle stolove, radionice, a malo na neke konkretne poteze. Kritikujem i nas iz civilnog sektora zato što imamo samo neki narativ da nešto nije dobro a malo konkretnih poteza povučemo da se da se nešto i konkretno promeni“.

Vršnjačko nasilje danas je dobilo i drugu dimenziju i preraslo u virtuelno, koje, po rečima Jurića, često dovede i do fizičkog kontakta. On smatra da, za ovakav vid nasilja, nismo bili spremni i da ne znamo da se snađemo u takvoj vrsti napada na decu:

„Imao sam priliku pre mesec dana da budem u Dablinu i razgovaram u Google sa najvećim stručnjacima po pitanju bezbednosti na internetu i svi imaju problem. Niko ne beži od toga da svuda postoji problem, samo drugi više rade na rešavanju problema, pronalaze odgovore, tehnička rešenja, više se radi na edukacijama mladih“.

Poražavajući je rezultat istraživanja na ispitanih 3000 srednjoškolaca. Na pitanje kome se obraćaju ako smatraju da im je bezbednost ugrožena, roditelji su tek na petom mestu. Na prvom mestu će sami pokušati da reše problem, na drugom neće nikome reći za uznemiravanje, potom će se obratitit policiji, pa nastavniku, i na petom mestu – roditeljima:

“To znači da mladi nemaju dovoljno poverenja u sistem da bi se nekome uopšte obratili kad imaju problem, vidi se da je nasilje eskaliralo. Dokaz za to je i maj prošle godine, i ako ne preuzmemo neke krupne poteze, diraktan rad na terenu sa decom – neće biti boljitka”, istakao je Igor Jurić.

Vršnjački edukator koji je održao nekoliko predavanja, Srđan Matković, učenik je Srednje medicinske škole u Subotici i član Upravnog odbora unije srednjoškolaca Srbije. Prošao je seminare i obuku za vršnjačkog edukatora. Kako sam ističe, nije bilo toliko priče o bezbednosti, već o načinu donošenja odluka i buđenju aktivizma kako bi mladi umeli da pokrenu neku inicijativu u zajednici.

„Ono što sam primetio je da većina srednjoškolaca deluje jako pasivno. Razlog je digitalizacija i digitalni život. Svima je lakše da kad dođu kući iz škole, uzmu telefon, odu na društvene mreže i tako sebi ne otvaraju prostor za neke inovacije. Nisu svesni koliko vrede i zarobljavaju se u taj sistem koji će nas u budućnosti sve upropastiti. Zašto ne bi seo i razgovarao s ljudima, o životnim stavovima, uživo umesto skrolovanja po instagramu?“ – pita se Srđan i dodaje rešenje:

„Mi vršnjaci treba da animiramo ostale, tako što ćemo im ponuditi nešto zauzvrat. Recimo, oni su danas došli na ovo predavanje da bi dobili opravdanje iz škole – znači motivacija. Ako jedno ili dvoje posluša ovo predavanje i zanteresuje se – pokrenuće se, pa će pokrenuti novih dvoje – jeste potreban duži vremenski period ali je moguće da se pomerimo“ – jasan je Srđan.