Centar za porodični smeštaj i usvojenje Subotica organozovao je panel diskusiju na temu „Empatija kroz prizmu hraniteljstva“ na kojoj su učestvovale Tijana Mijailović, diplomirani psiholog, Suzana Halas, hraniteljica već deset godina, Olgica Buljovčić, nastavnica OŠ „Jovan Mikić“, kao i Milka Lazičić Uzelac, master psiholog iz Proaktiva.
Suzana Husar, hraniteljica skoro već deset godina, iznela je svoje iskustvo u hraniteljstvu i rekla kako najčešće deca o kojima brine dolaze iz haotične životne sredine, nemaju ustaljene navike:
„Kada dođu u našu porodicu često nemaju naviku ni učenja, ni ishrane, nedostaje im mnogo toga što je jednom zdravom detetu potrebno. Često tad osećaju veliku slobodu. Shvataju da neće biti kažnjeni ili grđeni ako nešto pogreše. Najgore je što traume nose sa sobom – treba im pomoći. Deca su željna razgovora, moja biološka deca pomažu, sva moja porodica. Poteškoća ima i sa njihovom primarnom porodicom. Kada se susretnu sa svojim roditeljima, često ne mogu da se snađu, budu izgubljeni, susreću se sa raznim emocijama. Kad sam želela da odustanem od hraniteljstva, dve devojke koje su u mojoj porodici su mi rekle – ti si naša mama, ne možeš da nas ostaviš. Mučimo se svaki dan, ali je to lepa muka“, iznela je svoje hraniteljsko iskustvo Suzana Husar.
Sa čime se sve susreću deca bez roditeljskog staranja pokušala je da objasni Tijana Mijailović. Ona je istakla da je u pitanju jedna ranjiva grupa, i sve što prolaze, prolaze i druga deca. Biti ranjiv znači prolaziti kroz neku težu situaciju:
„Deca glavnom imaju svoje porodice, a deca bez roditeljskog staranja prolaze razne stvari, a nema ko da im pomogne. Situacije promene su veliki stres. Promena može biti i unutrašnja, pubertet je još burniji, kriza identiteta, lojalnosti… Potrebno je razumeti tu decu, ali i hranitelja. Ponekad se čini da su ta deca nezahvalna, ali je bitno biti tu, kao medijator, između dece bez rodteljskog staranja i hranitelja“, rekla je Suzana i dodala:
„Drži me to kad me pogledaju, zagrle, poljube. Kad dođe devojka od 23 godine i kaže: “Ti si moja majka”. To nije samo empatija, to je više od empatije“.
Olgica Buljovčić, nastavnica, imala je slučaj deteta iz hraniteljske porodice u odelenju. Njeno iskustvo dragoceno je kada su deca bez roditeljskog staranja u pitanju. Potrebno im se maksimalno posvetiti i davati im podršku kako bi se usmerili na pravi put:
„Treba stalno biti uz njih, treba se povezati i sa decom i sa hraniteljima. U saradnji sa Centrom za porodični smeštaj i usvojenje došla sam do mnogih saznanja kako da pomognem detetu u sistemu hraniteljstva“.
Milka Lazičić Uzelac iz Proaktiva kaže da postoje različiti faktori koji oblikuju iskustvo jednog deteta. Ako smo otvorili priču gubitaka, a to je zasigurno iskustvo dece na porodičnom smeštaju, zajedno možemo da vidimo šta je najbolje u situaciji u kojoj smo se našli. Generalno, priča o empatiji je da je imamo svuda i na svim poljima, zaključak je panel diskusije u Centru za porodični smeštaj i usvojenje.