Pre manje od nedelju dana, navršeno je dvanaest godina od svirepog ubistva Milice Barašin. Slučaj je do dan danas ostao nerešen, a počinilac na slobodi.
Tog kobnog, 7. oktobra 2010. godine, tada šesnaestogodišnja Milica vraćala se kući uz prugu udaljenu dvestotinak metara od doma u kom je živela sa majkom i njenim roditeljima. U ranim večernjim časovima, po nezvaničnim navodima očevidaca, u stopu ju je pratio neko čiji lik je zaklanjala kapuljača. Nosivši slušalice od MP3 plejera na ušima, nije čula kada joj je prišao s leđa i oštrim predmetom oduzeo život.
Sve ovo su činjenice koje su utvrđene pre više od deceniju, ali na glavno pitanje nema odgovora – ko je Miličin ubica?
„Situacija je potpuno ista kao prvog dana. Nema nikakvih novih tragova, otkrića, niko mi ništa nije nagovestio. U policiji i tužilaštvu nisam bila sigurno pet, šest, godina, niti su oni mene kontaktirali. Rekli su mi da kada budu imali nešto novo da će mi se javiti. Tolike godine su prošle i ništa.“ – započinje priču Miličina majka, Svetlana Simendić.
Prvih godina, Svetlana je često obilazila nadležne institucije, kucala od vrata do vrata, u nadi da će joj neko pomoći i rešiti slučaj.
„Bila sam upornija, ali sam odustala. Izgubila sam svaku nadu. Dugo sam verovala da će to da se reši, ali kako godine prolaze više se ne nadam. Uvidela sam da se apsolutno niko ne angažuje oko tog slučaja.“ – kaže ona i dodaje:
„Kontaktirao me je privatni detektiv, Grgur Uglješa, koji se ponudio da pomogne u pronalaženju ubice i to bez nadoknade. Takođe mi se obratio i Nenad Šipka, čovek koji ima privatnu laboratoriju forenzike u Novom Sadu. Međutim, do Miličine dokumentacije koja je u Javnom tužilaštvu u Subotici se ne može doći. Više puta je gospodin Šipka pokušao da stupi u kontakt sa lokalnim javnim tužiocem, ali bezuspešno. Uvek su nalazili neki izgovor. Nenadu bi trebao njen dosije da se slučaj ponovo istraži savremenijim metodama od onih koje su bile u praksi pre dvanaest godina. Pitam se zašto se to ne sme? Ko koči? Da li je slučajnost, da baš neko nikada nije dostupan da odgovori ljudima, ili neko drži pod ključem u fioci „ad akta“ zbog velikih razloga. Volela bih kada bi neko pomogao njima dvojici da dođu do njenog predmeta.“
Svetlana osim što posle toliko godina ne zna ko je ubica njene jedinice, ne zna ni koji je motiv tog svirepog zločina.
„Po meni za takav zločin i brutalno ubistvo uzrok ne postoji. Sve ove godine „vrtim film u glavi“ i mislim da je možda neuzvraćena ljubav razlog. Verovatno je neko bio potajno zaljubljen u Milicu, a ona je imala dečka. Možda tom nekom nije pridavala važnost, a taj neko je u svojoj glavi zamislio da ako neće biti njegova neće biti ničija. Ne mislim da je on to lično uradio. Toliko ima bogatih roditelja od omladine, da njima nije problem da plate za oduzimanje nečijeg života. Za sto, dvesta evra bi neko ubio. Ona nije silovana, nije joj ukraden telefon, torba, ništa. Povređena je samo prilikom samoodbrane i zato smatram da je neko hteo da je jednostavno nema.“ – objašnjava Svetlana i kaže:
„Kada sam se pre više godina sastala sa tadašnjim ministrom Stefanovićem i direktorom Veljovićem, rekli su mi da je slučaj teško dokučiti jer nema motiva. Oni imaju u bazi DNK izvršioca zločina, ali nema podudaranja. Navodno su oko stotinu ljudi za sve ove godine testirali i niko od njih nije ubica. Pitanje je uopšte da li je taj neko u zemlji, budući da od mesta zločina do granice sa Mađarskom ima desetak minuta kolima.“
Bol zbog gubitkom ćerke ne jenjava i nikad neće, kaže Svetlana, ali ni bol zbog nepravde.
„Znam da Milicu ne mogu vratiti, s tim se nekako čovek pomiri i nauči da živi. Mnogi me pitaju šta će ti sad znači da se pronađe zločinac? Svesna sam da nje nema – pa nema, ali taj neko šeta slobodan i može da ugrozi bilo koga. Samim tim što je živ, mene boli. Boli me kad su praznici, kada sedim sama i plačem, a on se negde možda veseli. Tu činjenicu ne mogu da prihvatim. Moja životna želja je da se on privede pravdi. Želim da verujem da je to moguće, ukoliko se neko bar malo zauzme za ovaj slučaj.“
