Mesec dana kako je Filip Zeljković brutalno ubijen na semaforu, na Segedinskom putu. Brutalno ubistvo još nije dobilo svoj epilog, iako se već posle ovog tragičnog događaja nagađalo ko su izvršioci. To što subotička javnost priča nije dovoljno ni jasno ni glasno, ali svakako jeste nešto što podsvesno ne dozvoljava da se ovo brutalno ubistvo zaboravi i ne gurne u neku od fioka.
Javnost može da priča šta joj volja, ali je bez dokaza i konkretnih informacija, ništa nije dovoljno jako da ubice budu izvedene pred sud.
Ono što do sad znamo da ni upit ka Ministarstvu unutrašnjih poslova, Višeg javnoog tužilaštva ili nadležnih iz Gradske kuće nije doneo nešto što do sad ne znamo. A to je da je istraga u toku, da se radi na slučaju i da osumljičeni još nisu uhapšeni.
A šta čaršija priča?
Priča da se zna ko su ubice, koliko ih je bilo u kolima. Jedan deo javnosti kaže da su osumnjičeni pobegli van zemlje, jedni kažu da se kriju u nekom stanu u Subotici.
Do sad niko sa validnim informacijama nije izašao u javnost, osim sa spekulacijama i nagađanjima. Državne službe su zatorene institucije, u smislu informacija koje dele sa javnosti, osim onih koje kroz saopštenja mogu i hoće da objave, i sasvim je u redu da ne treba da se obznanjuju vesti koje mogu da naškode istrazi, ne samo kad je ubistvo mladića u pitanju, već bilo kog krivičnog dela.
Ali ostaje taj gorak osećaj da nismo sigurni, osećamo se nebezbedno, i nemamo poverenja u institucije koje bi trebalo da nas štite, nas kao građane.
Ako su institucije zatvorene, i društvo je postalo neprijateljski nastrojeno. Odavno smo vukovi jedni prema drugima, a dešavanja koja su nam obeležila ovu godinu neće spadati u neka kojih ćemo se rado sećati.
Od slučaja „Ribnikar“, do vesti koje svakodnevno pune crnu hroniku, gde su deca glavni akteri, u ubistvima, pokušajima ubistava, napadima, ostaje taj osećaj poraza da smo kao celokupno društvo u 21. veku omašili smer, život, smisao.
Zašto pišemo ovaj tekst?
Zato jer potpisnik ovih redova svakodnevno misli na porodicu ubijenog Filipa Zeljkovića. Na roditelje dece koja su ubijena u školi, na ulici, u domovima. Tamo gde bi, u svom gradu, u svojoj školi, u svojoj ulic,i trebalo da se osećaju najbezbednije.
I pišem jer se bojim de ćemo se udaviti u moru krvi koje nas zapljuskuje na globalnom nivou.