Dom za decu ometenu u razvoju “Kolevka” već godinu dana pruža uslugu za samostalan život osobama sa invaliditetom. Subotička “Kolevka” predstavlja sigurnost, topao dom i mališanima i odraslim licima koji ne mogu da se samostalno staraju o sebi, pruža medicinsku i svu ostalu negu.
Grad Subotica ima razvijenu socijalnu svest na visokom nivou, i već dugi niz godina, pronalazi načine da poveća izdvajanja za socijalno ugrožene, ali i štićenike “Kolevke”. Stanovanje uz podršku se finansira od strane grada, a u januaru se obeležava prva godina ove, izuzetno važne usluge koju Dom za ometenu decu “Kolevka” pruža.
Stanovanje uz podršku je obezbeđivanje uslova i podrške osobama sa teškoćama u razvoju – da žive što samostalnije, kako bi se izbegao institucionalni smeštaj lica sa invaliditetom. U svojim sobama u domu, živi šest korisnika. Vlada porodična atmosfera puna podrške.
Roditelji lica sa invaliditetom poslednju godinu proveli su u neverici i sreći. Njihova deca su samostalna -koliko to njihov invaliditet dozvoljava. Njihova deca su srećna, zaštićena i zadovoljna, a mi smo se uverili u to kad smo ih posetili. Stručni tim od 11 psihologa, pedagoga, negovatelja, medicinskih sestara, vaspitača svakodnevno, 24 sata provodi sa Igorom, Nenadom, Borom, Sonjom, Bojanom i Draganom, koji su, pored roditeljskog doma, pronašli još jedan – u “Kolevci”.
Za svakog roditelja važno je da su mu deca srećna, samostalna i zdrava. Za roditelje šestoro osoba koji su postali jedna velika porodica, u posebnim smeštanim jedinicama, ovakav korak samostalnosti njihove dece, najvažniji je životni uspeh.
Boro ima 39 godina. Naučio je da opere suđe i da održava životni prostor.
Igor voli da čita. U neformalnom razgovoru, saznala sam da voli poeziju. Čita mnogo i kako kažu zaposleni, pročitao je većinu knjiga u biblioteci “Kolevke”. Razgovarali smo o poeziji Mike Antića, radionicama u kojima svi zajedno učestvuju, o zajedničkom stanovanju.
Bojana i Sonja, sestre, zajedno žive uz podršku stučnih lica. Majka Ljiljana je prezadovoljna i zahvalna za sve što se tiče njenih ćerki i kaže da, kad je usamljena bez njih dve, uvek može da ih obiđe, porazgovara i uveri se koliko su srećne i zadovoljne, a ima li išta važnije za jednu majku od sreće njene dece?
Jovan ima Nenada. Zajedno su prošli kroz mnoge teške trenutke, a najveći strah oca Jovana je da će Nenad jednom morati da se useli u jednu od institucija. Stanovanje uz podršku Jovanu je donelo olakšanje, znajući da će, posle njega Nenad imati svoje mesto pod Suncem.
Ovo je kao porodični dom. Šestoro onih koji stanuju uz podršku stručnih lica svakog ko im dođe u goste, kao što smo mi bili, dočekaju sa širokim osmehom, raširenih ruku. Uz obećanje da ćemo se vratiti sa po nekom sitnicom, pozvani smo da dođemo na kafu. Roditeljska briga nikad ne prestaje, a ova je teška -preteška, ali uz postojanje ovakve podrške Grada Subotice, gde je šestoro ljudi dobilo svu moguću pažnju, roditelji su po prvi put, dozvolili taj luksuz da udahnu duboko i malo se opuste.