U Subotici se 1878. igrao veliki tenis. Fudbal se igra od 1901. godine, Aleksandar Lifka je prve pokretne slike, preteču bioskopa, namestio upravo u Subotici. Ivan Sarić je par godina posle braće Rajt poleteo svojom letelicom, baš u Subotici. Šandrčani su imali mumiju.
Sve su ovo priče koje su svoje mesto pronašle u knjizi Dražena Prćića „Subotica priča fotografijama“. Ovaj autor je objedinio priče koje pričaju o Subotičanima i Subotici, a sama ideja nastala je još 2009. godine kada je u časopisu „Hrvatska riječ“ započeo rubriku „Priče o fotografijama“.
Svoj doprinos izdanju, na promociji, ali i izradi ove knjige, dali su Stevan Mačković, direktor Gradskog muzeja Subotica i Dejan Mrkić, arhivator.
Stevan Mačković istakao je važnost pričanja priča. Kroz njegove ruke prošlo je mnogo dokumenata i fotografija, građe koja je svedok razvijanja Subotice. Bez te arhivske građe nema ni istorije jednog grada, vremena, ljudi:
„Fotografije su poslužile kao potka da se oko njih ispreda jedna priča. Te priče su ispisane autorovim prepoznatljivim rukopisom i oslikavaju deliće prošlosti na jednoj hronološkoj liniji, od Marije Terezije, od polovine 18. veka pa do 20. veka. Ove male priče govore o ljudima , u prvom redu, o njihovim postignućima, društvenim pojmovima i pojavama.
U knjizi će se naći i moj rođak Titus Mačković, graditelj, arhitekta, istaknuta ličnost, kao i Petar Šarčevič, ali i priča o Majmunplacu, industriji, poslovnom vlaku, godini 1686. kada su se Bunjevci doselili na ove prostore, a 1867. upisani u knjige koje se nalaze u Gradskom arhivu. Knjiga kao takva, crna slova na belom papiru, kao da gubi važnost, mnogo je, nekada, bilo važnije kad se izda nova knjiga u gradu. U današnje vreme digitalizacija „gazi“ analognu forrmu, „gazi“ knjigu. Ima to svojih prednosti – ja kad hoću nešto da objavim, pustim to u digitalnoj formi, to odleprša u neke virtuelne kutke, koristi se, posećuje se, ali to ima svojih zamki, mnogo lakše je pustiti nekakvu lažnu vest u digitalnom svetu, nego ako je na papiru“, istakao je Mačković.
Sam autor Dražen Prćić ističe da je mislio da je pisanje priča lagan posao, ali kaže da je svoju grešku brzo uvideo:
„Iako sam ja romanopisac, napisao sam petnaest romana, priče nisam hteo da pišem jer sam smatrao da to može svako. Shvatio sam da to baš nije tako , pokušao sam da u priče unesem emocije. Ovde je 128 priča o Subotici, ja citiram uvek sagovornika. Ja pokušavam sa ovim da skrenem pažnju na arhivu, jer je i moj pradeda bio na čelu Arhiva pa je ovo svojevrsan legat i precima“, rekao je Prćić o dodao da je zahvalan je svima koji su pričali sa njim , otkrivši svoje porodične tajne i subotičke priče, posebno istakavši časnu Eleonoru ili porodicu Kovač, od koje je zabeležio priču o zidanju „nabijenica“ kuća ali i berbi grožđa, i iznevši svoje žaljenje na mnogim fotografijama koje nisu sačuvane ili negde čekaju da se i njihove priče otkriju.
Dejan Mrkić arhivator, rekao je da je Dražen neko ko svoje promocije drži u plemenitom prostoru, ovoga puta u Gradskom muzeju, i da je to uvek celovečernji šou, uz uživanje svih čula, pa je tako za muziku bila zadužena flautistkinja Lucija Vukov, a sam događaj zaokružen ukusom i degustacijom vina.
„On je čovek koji je svaki dan u gradu, koji hoda ovim gradom, poznaje ljude, koji sa njima razgovara, ako neko zna nešto o ovom gradu to je svakako Dražen. Pristupio je ovim pričama, enciklopedijski, pokušao je da ih objasni na blizak način, i Subotičanima i onima koji će to tek postati, koji imaju želju da nešto saznaju. Ovo je dragocena knjiga, jer ostavlja budućim generacijama dobro štivo. Smatrao sam da smo pripadali generaciji koja je moderna, koja je slušala modernu muziku, gledala filmove, išla u diskoteke. Smatrali smo da modernije ne može biti, da neće biti nerazumevanja između nas i oni koji posle nas dolaze, jer smo mi generacija koja je odrasla u blagostanju, u odnosu na prethodne. Pokazalo se da su takve stvari kao što su diskoteke, Majmunplac, muzika koju smo slušali, jednostavno nestale i da su postale istorija i predmet interesovanja novih generacija koje niti pamte, niti mogu da shvate kakav je bio koncept „fejsbuk uživo“ hiljadu prijatelja na jednom mestu, na Majmunplacu. Trudimo se da sačuvamo priče, a Dražen je otišao korak ispred i zapisao za one koji dođu posle nas“, istakao je Mrkić.
„Ono što sam imao da kažem to sam napisao. Subotica je grad koji ne poznaje nacionalnu, rasnu, bilo kakvu netrpeljivost. Subotica je grad Subotičana, Subotica pripada svima. Jer ako ćemo pravo, svako je došao odnekle, samo je pitanje kad. Bitno je samo da voli Suboticu“, bile su reči za kraj promocije, samog autora Dražena Prćića i knjige „Subotica priča o fotografijama drugi deo“.