Novim zakonom i preduzetnici su obavezani da popis svoje dokumentacije dostavljaju arhivima, za koje je ovo samo balast
U kancelariju Službe zaštite arhivske građe izvan arhiva svakodnevno stiže dokumentacija iz nekoliko hiljada subotičkih preduzeća. Novim zakonom o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, koji je stupio na snagu 1. februara prošle godine, uz hiljadu pravnih lica čiju arhivu su kontrolisali i prikupljali, sada su dobili i oko pet hiljada novih „proizvođača” građe koja stiže do njih. Toliko je registrovanih preduzeća u Severnobačkom okrugu, odnosno Subotici, Bačkoj Topoli i Malom Iđošu, a sve to treba da pregledaju samo dva zaposlena – Zoran Vukelić, arhivski savetnik i Goran Stantić, arhivist.
Novi zakon predviđa da svi privredni subjekti podnesu Istorijskom arhivu dokument o normativnim aktima, kao i popis dokumentacije kojom raspolažu.
„Očekivali smo da novi zakon, jer radili smo ranije po zakonu iz vremena SFRJ, modernizuje arhivsku delatnost, da je bolje uredi. Nasuprot tome, imamo nedorečenost i nejasnoće, jer ne vidimo šta je zakonodavac hteo a postigne. Umesto da suzi građu, zakonodavac je proširio na dokumentaciju koja verovatno uopšte ne zavređuje pažnju”, kaže Stevan Mačković, direktor Istorijskog arhiva.
Obaveza izveštavanja o dokumentaciji koju poseduju odnosi se na sva preduzeća, nezavisno od toga da li imaju jednog ili nekoliko stotina zaposlenih. Iako zakon predviđa i novčane sankcije za one koji taj materijal ne dostave arhivu, od prošle godine dobili su oko dve hiljade predmeta, što znači da se polovina pravnih lica nije odazvala.
„Zakon definiše da je delatnost arhiva briga o državnoj imovini, odnosno čuvanje građe koju stvaraju državni organi, institucije i one ustanove za koje naš osnivač proceni da su od posebnog značaja. Arhiv nije nadležan za rad privatnih preduzeća, a oni sada upravo dostavljaju popise svoje dokumentacije”, kaže Zoran Vukelić. Pregledanje tog materijala pokazuje da su preduzeća rado posezala za „kopiraj – nalepi” šablonom da dokumenta nisu ni prilagođavali statusu svog preduzeća. Sa stanovišta arhivistike, sva ova građa je bezvredna, ona pretstavlja dokumentaciju preduzeća čiji je rok čuvanja definisan drugim zakonima. Opet, iako za njih bezvredna građa, arhivisti moraju da joj posvete pažnju i pregledaju je, jer će na tom dokumentu biti njihov potpis i pečat.
Za sada se ova građa gomila u prostorijama Istorijskog arhiva, pri čemu ne predstavlja kulturno dobro koje treba čuvati. Zakon ne kaže šta sa tom dokumentacijom.
Sva dokumenta koja im se šalju nastajala su u elektronskoj formi, ali kako objašnjava Mačković, zakon nije predvideo mogućnost da im se dokumentacija dostavi u elektronskoj formi. Direktor arhiva ukazuje da, primera radi, arhiva političkih partija i njihova dokumentacija ne spada u ahrivsku građu, ali se sada u ahriv donose spiskovi faktura, recimo, male firme za trgovinu građevinskim materijalom, kaže Mačković.
„Svi područni i gradski arhivi su u ovom problemu, kod njih se gomila materijal koji ima dokumentacionu, ali ne i arhivsku vrednost. S druge strane, mi ne stižemo da obrađujemo građu koja ima istinsku arhivističku vrednost. Takođe, imamo problema i sa prostorom, ove godine nećemo moći da preuzmemo građu gradske uprave iz godine koja je dospela za preuzimanje, jer više nemamo gde da je smestimo”, kaže Mačković.
Politika, Foto: Piksabej