Da li me je iznenadilo, šokiralo, zaprepastilo ili šta je već trebalo, ponašanje narodnog poslanika koji je usred skupštinske debate o Kosovu i Metohiji gledao porno filmove? Iskreno, nije. Štaviše, na čitav skandal gledam sa vedrije strane, pa rado citiram svog dragog kolegu Veljka Pajovića koji kaže da je to bio eksplicitan primer kako se levica približava desnici. Ili, možda, Bojana Ljubenovića koji smatra da je čovek, jednostavno, poželeo da u odsudnom trenutku „uzme stvar u svoje ruke“.
Možda će nekog povrediti ovakav moj stav, možda će pomisliti da se sprdam sa najvišim zakonodavnim telom u zemlji, ali je činjenica da nisam prvi počeo. Dom Narodne skupštine se odavno pretvorio u običan bordel u kome je gledanje pornića usred radnog vremena, možda, i najmanji greh.
Ali, da pojasnim. Teoretski, Skupština okuplja predstavnike naroda koji se u njoj bori za njegova prava, štiti narodne interese, zalaže se za poboljšanje njegovog položaja i tome slično (molim da se ne smejete dok ovo čitate). U stvarnosti, međutim, problem je što narod uopšte ne poznaje svoje predstavnike, niti za njih glasa. Glasa za partije, zapravo za njene lidere (vazda nam je potreban ovan predvodnik), pa onda oni, na osnovu raspoloživog broja mandata, nagrađuju svoje najodanije pristalice.
Da, dobro ste pročitali – nagrađuje! Jer od svih onih koji zasednu u skupštinske klupe se, zapravo, ne očekuje ništa. Ne moraju da se u njoj zadržavaju duže nego u skupštinskom restoranu, ne moraju da čitaju predloge i nacrte zakonskih akata, ne moraju da učestvuju u diskusiji, rečju prepušteni su da sami osmisle kako će utucati svoje poslaničko vreme. Gledanje pornića je možda i najzanimljiviji mada, pokazalo se, i ne previše popularan način.
Za svoj „rad“ debelo su nagrađeni. Samo za plate narodnih poslanika Srbija svakog meseca isplaćuje više od 250.000 evra. Na sve to plaćaju se doprinosi i putni troškovi (zanimljivo je da većina poslanika, iako je odavno pustila korenje u Beogradu, i dalje prijavljena u zavičaju), doniraju se troškovi restorana, plaćaju se režijski troškovi i plate zaposlenih službenika… Ne mogu ni da zamislim koliko poreske obveznike ove zemlje godišnje staje Narodna skupština koja niti radi, niti se zna čemu služi.
Možda će neko reći da preterujem, da nije tačno, da se poslanici satiru od posla, te da „hleb zarađuju u znoju lica svog“ (ponovo umoljavam publiku da se ne podsmeva). Elem, oni kao satima nešto pomno slušaju i naposletku za nešto glasaju. Prc, Milojka! Niti znaju za šta glasaju, niti ih to zanima. A i zašto bi kada imaju instalirano zvonce koje ih obaveštava kada i kako treba da glasaju, prvenstveno zavisno od toga ko i šta predlaže. U stvari, važno je samo „ko“, a potpuno nebitno ono „šta“.
Uzgred, možete li i da pretpostavite šta bi se dogodilo ako bi nam, kojim slučajem, neko ukinuo ovakvu Skupštinu? Zapravo ništa, sumnjam da bi to iko i primetio. Možda bi se pojavile neke pare, možda bi štošta korisnog moglo s tim da se učini, ali bojim se da ovo odveć vuče na demagogiju. S druge strane, možda nam je baš potreban ovakav teatar apsurda. Apsurd koji dobrim delom odražava i pravo stanje i duhovni nivo celokupne zajednice. Sve dok njih gledamo i slušamo, znaćemo kakvi smo i gde se kao društvo nalazimo.
