Krajem prošle godine obeležili smo zanimljiv jubilej: desetogodišnjicu apokalipse i trenutka kada smo, ako je suditi po Majanskom kalendaru, trebali svi da skončamo i oprostimo se od ovog sveta. Kako se to se nije dogodilo na očekivan način, usledile su i zanimljive polemike.
Po jednima, s obzirom na to da je armagedon očigledno izostao, jasno je da su se Maje preračunale i da smo se i ovog puta „provukli“. Po drugima, međutim, to nije nikakav trenutak već proces koji ne samo da uveliko traje, već je i pri samom kraju. Lično, više verujem ovim drugim, ali pre nego što se pozabavim krajem, rado bih se prisetio početka.
I ne moram, pritom, da se vraćam previše daleko, dovoljno je, možda, da se prisetim jednog događaja od pre svega vek i po. Naime, i tada su vladale boleštine, elementarne nepogode i katastrofe, opšta grabež i nemoral, i tada smo se međusobno ubijali i u skladu sa dobrim ljudskim običajima, zverski klali i istrebljivali.
Tako je bilo i te, 1885. godine, kada smo se, ne znam zbog čega a nije ni važno, zavadili s Bugarima. Rat kao rat, reklo bi se, ni po čemu osoben i različit od bilo kog drugog rata u istoriji. Sem što se tada dogodilo i to nešto.
Naime, u ovaj rat Srbija je ušla kao uređena država, sa sve vojnim bolnicama, sanitetima, pa čak i sa organizacijom Crvenog krsta. Bugari ništa od toga nisu imali, njihove ranjenike nije imao ko da zbrinjava, umirali su u najtežim mukama, bez reči utehe i elementarne pomoći.
Međunarodna zajednica je želela da pomogne, da pošalje barem osnovnu pomoć, lekove i zavoje, ali kako? Jedini put do Bugarske vodio je, ironijom sudbine, baš preko Srbije. I tada se dogodilo nešto nezabeleženo, nikad viđeno u istoriji ratovanja, ni pre, ali ni posle toga: vojna komanda Srbije odlučila je da prekine rat na jedan dan, otvorila liniju fronta i omogućila da do njenih neprijatelja stigne medicinski transport. I ne samo to! I sama je, iz svojih rezervi i zaliha, dodala sve što je bilo potrebno kako bi se na protivničkoj strani otvorila barem jedna vojna bolnica.
U spomen na taj događaj u holu Međunarodne organizacije Crvenog krsta u Ženevi i danas stoji tabla sa natpisom: „Budi human kao što je bila humana Srbija 1885“.
Ali da se vratimo na vreme sadašnje, u doba kada smo kao ljudi evoluirali i valjda postali bolje. Strahovit zemljotres koji je početkom meseca zadesio jug Turske i deo Sirije usmrtio je više od 46 hiljada ljudi i milione ostavio bez elementarnih uslova za život. Pomoć međunarodne zajednice nije izostala, ali je prva vest izazvala šok i nevericu:
Turskoj se može i mora pomoći, ali ne i Siriji koja je, zamislite, pod međunarodnim sankcijama!? Biće da je ovakva odluka prenerazila i barem na trenutak postidela čak i one koji su je izglasali, pa se od nje makar prećutno odustalo. Međutim druga, koja je stigla juče, deluje još šokantnije. Naime, u trenutku dok se milioni unesrećenih ljudi, dece, žena i staraca na ruševinama i pod njima, bez krova nad glavom, usred zime, bez hleba, lekova odeće i obeće, okreće u očaju oko sebe ne znajući ni gde će ni sa čim će, s druge strane sveta stiže im paket „pomoći“ u vidu granata koje im bombarduju prestonicu!?
Koliko jadan, nečovečan i bolestan moraš biti kada ne propuštaš ni ovakvu priliku da prikažeš svoje satansko lice? Zaista, teško je i zamisliti. „Biće skoro propast sveta“, kaže početak pesme u jednom našem filmu. „I neka bude nije šteta“, sledi nastavak. I nije, verujte da nije.