Pre deceniju i po, radeći kao urednik u Reviji SAT Plus, dobio sam nesvakidašnji zadatak: trebao sam da procenim kandidate koji su se prijavili da kao novinari rade u našoj redakciji. Bilo mi je najlakše da ih pošaljem u grad i zamolim da mi napišu reportažu s beogradskih ulica, iz bilo kog dela i na bilo koju temu.
Jedan od njih otišao je u Skadarliju i zaprepastio se. Nije mogao da veruje da jedna mala ulica, u najstrožem centru grada, još nije asfaltirana! Na stranu male, neugledne kućice, ali je, po njemu, bilo nezamislivo da i dalje stoji kaldrma na kojoj mlade devojke lome štikle, bogami i noge, i to na samom početku novog veka.
Da ne dužim… Bio je jedini koji nije prošao prvi krug i jedini koji je odmah eliminisan. I jedini o koga sam se ogrešio. Rečju, nisam bio dovoljno pronicljiv da shvatim da je dečko predvideo budućnost, da je jedini uspeo da sagleda ono što će se dešavati četvrt veka kasnije.
Srećom, iako spada među najstarije gradove Evrope, u Beogradu nema previše tragova prošlosti. Planski i urbanistički rušili su ga Huni, Avari, Turci, Austrijanci, Nemci, Amerikanci… Problem je, međutim, što ovde predugo nije bilo rata, onog pravog, rušilačkog. Vidim da je i vlast to sagledala i spremno zasukala rukave. Kad već ne možemo da se oslonimo na tuđu pomoć, moramo sami.
Prošle nedelje na Kosančićevom vencu broj 7 srušen je najstariji „biser“ devetnaestog veka. Možete li samo da zamislite kakva je to starudija bila, da ju je neki zaludni stručnjak proglasio čak i kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Investitor je, na osnovu ove odluke, mogao samo da sanira fasadu i izvrši adaptaciju enterijera, ali gde piše da se zakona moramo držati kao pijan plota? I samo zahvaljujući tome, daće bog, uskoro ćemo ovde gledati prelepu zgradu od plemenitog stakla i nešto manje plemenitih metala.
Čitam da će uskoro na red za rušenje doći i Beogradski sajam. Konačno! Znam da će mrzitelji progresa odmah skočiti da se bune, pominjati da je i Hala 1 kao nepokretno dobro proglašena spomenikom kulture, te da je Beogradski sajam tek jedan od tri takva na svetu koji se nalazi tik pored same vode. Pa zar vam i to dovoljno ne govori, zar ne shvatate da mu tu i nije mesto! Uostalom, kome je stalo do seoskih vašara neka ide u Surčin ili u neko od sremačkih sela, pa nek tamo uživa u knjigama do mile volje.
Naposletku, ostaje nam rak-rana svih dosadašnjih vlasti – Kalemegdan! Prosto je i nezamislivo da u centru jednog grada stoji na hiljade hektara neiskorišćenog zemljišta, prekrivenog livadama, drvećem i nekakvim ruševinama. Istina, možda su ovi rođeni na asfaltu i željni travuljine, ali oni koji su sa drveta sišli i sa njive pobegli, dobro je poznato kakav je to problem. Verujem da će sadašnja vlast i to rešiti, baš kao i sve što je rešila do sada, te da ćemo uskoro i ovde uživati u šoping molovima, benzinskim stanicama, striptiz barovima i svetlima velegrada. Srećom te smo i mi konačno, nezadrživo počeli da srljamo u progres!
P.S. Nesrećniku s početka teksta sam, ipak, nesmotreno učinio uslugu. Istina, nije se proslavio u novinarstvu, ali je danas jedna od perjanica partije na vlasti. Ne sumnjam da u njoj pruža ogroman doprinos.
