Koje su nesnimljene scene u seriji “Vuk Karadžić”? Kako je Melita Lorković svirala Titu i Adolfu Hitleru? Zašto je lički baštovan bio bog za Hajle Selasija?
Branko M. Žujović
U jednoj od svojih knjiga, Džon Kenet Galbrajt zabeležio je da se prilikom susreta sa Džonom Majnardom Kejnzom osećao kao sveštenik u čiju je sobu kročio Sveti Petar.
Sličan osećaj ispunjenosti, naravno ne religijskog karaktera, ovladao je pre dve godine tadašnjim “Klajn hausom” koji je ugostio Đorđa Kadijevića i njegovog Ekermana Dejana Ognjanovića, koautora knjige “Više od istine” koja je neka vrsta Kadijevićeve labudove pesme.
Dve godine posle, Kadijević nam dolazi u Gradski muzej, filmom “Tito i umetnik”, posvećenim Titu i njegovоm uticaju na umetnost. Ličnost Josipa Broza, koja je, sviđao nam se ili ne, zakrivljavala geopolitički prostor u globalnim razmerama, tema je dostojna jednog od najvećih živih srpskih režisera i intelektualaca.
Najzanimljiviji deo Kadijevićeve posete našem gradu pre dve godine, osim samog obraćanja Kadijevića posetiocima, ipak je bila večera sa njim. Jedina mana večere bila je što smo premalo razgovarali o “Leptirici”. Sve ostalo bilo je jedno po svemu vanredno iskustvo. Evo šta je Kadijević tada poverio užem krugu svojih domaćina.
Kako su glumci zauzeli Fenek?
“U našoj crkvi nije kao u rimokatoličkoj. Kod njih, kada biskup nešto kaže, to kler bespogovorno sluša. Dozvolu da snimamo seriju o Vuku Karadžiću po srpskim crkvama i manastirima dobio sam od patrijarha Germana. Ali, rekao je mudri patrijarh, moja dozvola je jedno, ali znajte da ćete u svakoj crkvi morati da molite i sveštenike. I dođemo mi u manastir Fenek. A Fenek je bio isti, kao u Karađorđevo doba. Kaluđerice nisu želele da nas puste u manastir, a scena nam je bila veoma važna. To su čuvene fenečke voždove suze. Karađorđe u Feneku dočekuje protu Mateju, neposredno po slomu ustanka i pita ga kune li narod ustanike. Prota odgovara da kune. A kunu li mene, pita vožd. Kunu, gospodaru, odgovara prota Mateja i stamenom voždu Karađorđu teku suze niz lice.
Idite u studio, govorile su kaluđerice, televizija je prozor u pakao.
Poslao sam automobil po arhiepiskopa koji je bio u Sremskim karklovcima. Došao je, ali nije mogao da nam pomogne. Vratili smo ga kolima u Karlovce. Dan je odmicao. Tamo su bile desetine, stotine ljudi. Skup je dan snimanja. Samo iznajmljivanje konja bilo je čitavo malo bogatstvo. E, da smo barem plaćani kao konji!
Kako nam je ta scena bila veoma važna, rekao sam kaluđericama da Fenek ne možemo da podignemo u studiju. Naredio sam statistima i kaluđerice su zatvorili u podrum. Odatle su dopirale najcrnje, nimalo pravoslavne kletve. Snimili smo scenu i smirili strasti. Igumanija me je primila. Izvinjavala se, govorila je da nije do nje i da su neke od monahinja vrlo priproste žene, te da ona ima da ostane udobro sa njima. Izvinjavajući se, rekao sam da je serija od nacionalne važnosti i da je scena u Feneku jedna od ključnih. I zaista, serija je prikazana dva puta u Rusiji, u Nemačkoj, u mnogim evropskim zemljama i SAD. Dobila je i neke nagrade. Igumanija je rekla da razume…”
Đorđe Kadijević i Branko M. Žujović, urednik našeg portala
Seljaci su celivali voždovu ruku
“U Radovanjskom lugu podigli smo bili repliku kolibe, kakva je bila u Karađorđevo vreme i u kojoj je ovaj ubijen. Uokolo se okupila masa sveta iz obližnjih sela. Kada je automobil, sećam se bio je ‘mercedes’, stigao na mesto snimanja, iz njega je izašao Marko Nikolić obučen kao vožd, našminkan, spreman za snimanje. Taj čovek zaista liči na Karađorđa. Narod je stao u red. Počeli su ‘voždu’ da celivaju ruku! U jednom trenutku, niz obraze Marka Nikolića potekle su suze. Počeo sam da plačem i ja…”
Nesnimljena scena
“U seriji o Vuku Karadžiću prikazana su za našu istoriju važna dešavanja oko ubistva Petra Nikolajevića Molera. Molera je Miloš predao Turcima, a ovi su ga zadavili. Vuk je bio pristalica Petra Nikolajevića Molera i shvatio je da treba da spasava svoju glavu. Pobegao je u Zemun. Bio je u kontumacu, kako se tada karantin zvao. Tamo se razboleo, dobio je groznicu. Hteo sam da snimim scenu u kojoj bolesni Vuk, puzeći, stiže do samog Dunava, do vode, iz koje se pojavljuje sen Molerova, pružajući ka Vuku čuveno pismo, pisano Molerovom krvlju tokom boja na Loznici. Vojvoda Petar Nikolajević Moler Loznicu je branio desetostruko manjim snagama, nego što u bile turske. Bio bi to zanimljiv element fantastike sa primesama horora, ali se sceni suprotstavio Milovan Vitezović, kao scenarista. Zbog prijateljstva sa Vitezom, nisam snimio tu scenu, ali jesam drugu…”
Elementi horora u seriji “Vuk Karadžić”
“U seriji, Vuk sanja i u snu mu se javlja u tom trenutku već desetak godina mrtav Filip Višnjić. Višnjić kaže Vuku: ‘Vuče, otac ti je progledao’. Znamo da u našoj tradiciji važi pravilo da sve što nismo imali na ovom, dobijamo na onom svetu. Vuk se zadihan budi i shvata da mu je otac Stefan, koji je bio slep pred kraj života, umro.”
Ko je otac srpskog grupnog seksa?
“U seriji sam obradio i fenomen grupnog seksa. Snimio sam scenu u kojoj je Vuk, čiji je lik tumačio Miki Manojlović, spavao sa dve turske devojke koje su ustanici zarobili. Bila je to za tu vrstu serije hrabra odluka, ali nismo pogrešili…”
Kako je serija trebalo da se završi?
“U seriji, Vuk kaže da želi da se napije vode sa Ivanovih korita, da mu se čini da bi tada ozdravio. I polako umire… Hteo sam da seriju okončam scenom u kojoj je Vukov sprovod u Beču. Tu je uglavnom mlađi svet koji je podržavao njegovu reformu. Na začelju bi se pojavili Vuk i Kopitar, obojica dakako pokojni, s tim što bi Kopitar rekao Vuku da Srbi upotrebljavaju puno tamjana, a ovaj bi mu odgovorio otprilike: neka, dugo smo živeli. Nismo snimili tu cenu.”
Gde je Tito naučio da svira klavir?
“Na Brionima smo sedeli sa Titom. Ovaj je bio veoma delikatna ličnost, veliki šarmer. Diskretno je stavio svakom glumcu do znanja da ga je gledao, raspitivao se i bio vrlo ljubazan. U jednom trenutku, zamolio je pokojnog Tomu Kuruzovića da ga odglumi. Čuo sam da me sjajno imitirate, rekao je. Tomi su se noge odsekle. Hajde, hajde, slobodno, ovde nema špijuna, rekao je Tito i Toma je sjajno odigrao Tita, koristeći jedan od tadašnjih viceva koji ga ipak nije vređao.
Onda smo mi, za uzvrat, tražili da nam Tito nešto odsvira. Sa nama je bila Melita Lorković, žena Pavelićevog generala, koja je svirala na klaviru i Adolfu Hitleru na privatnoj zabavi. Tito se prvo vadio da je besmisleno da svira pored nje, ali je na kraju pristao i perfektno odsvirao jednu deonicu koju je komponovao Čajkovski. Rekao je da je to sve što zna da svira na klaviru i da je to naučio u Sankt Peterburgu za vreme Oktobarske revolucije, u kojoj nije ni učestvovao. Bio sam se sakrio ispod jednog mosta, pričao nam je Tito. Tamo su me videle dve devojke, ćerke nekog sveštenika. Kod njih sam, skriven, proveo mesec dana. U njihovom stanu sam naučio ovo da odsviram, pričao nam je Tito. Pretpostavljam da je i on njih dve nečemu učio…”
Ličanin je za Hajle Selasija bio bog
“Tito nam je pričao i jednu anegdotu, kao vic, želeći da odgovori na vic u kojem ga je imitirao Toma Kuruzović. Imao je na Brionima nekog visokog i poteškog prvoborca, Ličanina, koji mu je orezivao živu ogradu. Kada se čulo da će car Etiopije Hajle Selasije da poseti Tita na Brionima, Ličanin je zamolio ‘druga starog’ da se rukuje sa carem. Kada je Selasije stigao, jednog jutra pio je kafu na terasi. Naišao je pomenuti baštovan i Tito ga je pozvao. Ličanin se rukovao sa carem. Tito mu je ispunio želju. Ipak, Ličanin je bio razočaran: Hajle Selasije nije bio visok čovek, naprotiv. Kada je ponovo video Tita, baštovan mu je rekao da je on, Ličanin, bog, ako je Hajle Selasije car.”