Prve ćiriličke novine na severu Bačke rukom je ispisivao Samko Manojlović, izdanak poznate subotičke porodice veleposednika, trgovaca i advokata
Skroman po izgledu i opremi, ali svakako dragocen dokument kulturne i nacionalne svesti subotičkih Srba, prvi ćirilički list na severu Bačke pojavio se pre više od vek i po, pod nežnim nazivom „Ljubav“.
Ispisivana rukom, najverovatnije Samka Manojlovića, izdanka čuvene subotičke porodice trgovaca, veleposednika i advokata, „Ljubav“ je izlazila od prvog januara 1864. godine, prvo na četiri, a potom na svega dve stranice. Neobičan mesečnik među čitaocima je ostao samo do sledeće, 1865. godine.
U subotičkom Gradskom muzeju ostao je sačuvan jedan primerak ovih neobičnih novina. Reč je o broju 12 iz 1865. godine, mada je subotički hroničar i novinar Joso Šokčić, svojevremeno, u privatnoj zbirci dr Jovana Manojlovića pronašao dva broja „Ljubavi“.
Samko Manojlović
Joso Šokčić je za Samka Manojlovića napisao da je nesumnjivo otac srpske štampe u Subotici. Tek šest godina kasnije, biskup Ivan Antunović je, kaže Šokčić, u Kalači počeo izdavati Bunjevačke i šokačke novine, a prvi slovenski štampani list u samoj Subotici pokrenuo je Dragutin Kalor Milodanović koji je 1876. godine prebegao iz Austrougarske u Srbiju, da se bori u srpskoj vojsci, učestvuje u oslobađanju Niša i postane prvi srpski oficir koji je sa svojim vojnicima stigao do Kosova. Milodanović je bio saradnik više beogradskih listova i sahranjen je na starom groblju kod Markove crkve.
„Značaj poduhvata Samka Manojlovića nije samo u tome što je on pokrenuo prve rukopisne novine, nego poglavito u širenju duha bratstva i saradnje među Srbima i Bunjevcima, koji je konačno trijumfovao u našoj narodnoj državi“, zapisao je Joso Šokčić.
„Ljubav“ je u politički osetljivim godinama, uoči austro-mađarske nagodbe, pratila i ocenjivala važne događaje, kao što je bio rad Karlovačkog sabora, a donosila je i priloge iz oblasti privrede. Uz ove, priloge od nacionalnog značaja, list se bavio i lokalnim, subotičkim temama. Lokalne vesti, „Ljubav“ je obrađivala satirično, donoseći ponekad opaske na vlastiti račun.
U jedinom sačuvanom primerku „Ljubavi“, uredništvo na prvoj strani iznosi nezadovoljstvo pisanjem lista „Budućnost“ („Može biti da će ko reći da nema predmeta za pisanje. Na protiv: o radnji srpske omladine, što se uči u Beču, o Vukovom parastosu, o različitim slovenskim društvima nikad ni pomena ne beše, a sve to spada u glavni posao Budućnosti.“).
Na drugoj stranici, u rubrici „Mestne novosti“ piše: „Ovdašnje madžarsko pozorište posle ptomesečnog bavljenja u gradu našem prepravlja se odlaziti u Beograd, već je od Kneza Mijaila za to dopuštenje dobilo“.
Još jedna vest u rubrici bavi se teatrom: „Naša omladina ovi dana namerava pozvati Srpsko narodno pozorište k nami. Na ovom poslu osobito će biti zafalne omladini Subotičkinje, koje su željne svoga milog pozorišta. Ostarina se ovom koraku ne raduje“.
Pomenuti događaji, koje opisuju vesti u rubrikama „Ljubavi“, odigrali su se nedugo posle osnivanja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1861). Zanimljivo je da je baš 1865. godine, odmah nakon najave gostovanja u „Ljubavi“, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada u Subotici postiglo najveći onovremeni uspeh.
Istorijom „Ljubavi“ bavili su se Joso Šokčić i pre skoro dve decenije Nevenka Bašić Palković, bibliotekarka i istraživač zavičajne subotičke prošlosti.
O desetogodišnjici izlaženja nedeljnika „Dani“ u Subotici, 2004. godine, štampano je fototipsko izdanje „Ljubavi“, uz prigodne komentare.
Izdavanje novina na maternjem, naročito srpskom jeziku, u Austrougarskoj druge polovine XIX veka bio je vrlo težak, skoro nemoguć poduhvat.
Milodanovićeva „Misečna kronika“ pojavila se u Subotici 12 godina posle „Ljubavi“, a prvi sledeći ćirilički list „Bačvanin“ tek 1896. godine.
Na Manojloviće i njihov bogat doprinos subotičkoj prošlosti danas svedoči palata njihove porodice u centru grada. Njihovih potomaka više nema.