“Davno su prošla vremena kada su mi deca odlazila u školu praznih stomaka, ali ponekad se osećam kao da me ljudi i dalje gledaju kroz te stare predrasude”, rekao je Jovan, otac troje dece, pripadnik romske zajednice u Subotici.
Subotica, grad sa bogatom multietničkom istorijom, i dalje se bori sa brojnim problemima u smislu socijalne inkluzije i jednakosti. Prema poslednjem popisu stanovništva, iz 2022, Subotica je potvrdila svoj status kao jedan od najmultikulturalnijih gradova u Srbiji, gde žive pripadnici različitih etničkih grupa, uključujući Srbe, Mađare, Hrvate, Bunjevce, Slovake, Rusine, Rumune, Crnogorce, Makedonce, i naravno, Rome.
Od ukupnog broja stanovnika, njih 123,952, Roma ima 3,432, odnosno oko 2.77 procenata i oni predstavljaju četvrtu po brojnosti manjinsku grupu na teritoriji Subotice.
S obzirom na ovu etničku raznolikost, grad se susreće sa složenim izazovima kada je reč o socijalnoj inkluziji, jednakosti prava i pružanju usluga svim svojim građanima. Uprkos napretku koji je ostvaren, određene etničke grupe, i dalje se suočavaju sa diskriminacijom i marginalizacijom.
Među njima se ističe romska zajednica kojoj je pristup obrazovanju, zapošljavanju i socijalnim uslugama često ograničen. Mada je Ustavom zagarantovana ravnopravnost svih građana, u praksi ova prava često nisu dovoljno ostvarena.
Konkretno, kada je reč o obrazovanju, Subotičke su istraživale položaj romske zajednice, pre svega tokom osnovnog školovanja. Naše istraživanje obuhvatilo je ukupno 84 ispitanika, od kojih se 78 izjasnilo iz pespektive ljudi koji su kroz obrazovni sistem prošli kao učenici, dok je šestoro ljudi odgovorilo kao prosvetni radnici.
Iako je naš online upitnik pre svega imao za cilj da proveri iskustva Roma i Romkinja u obrazovnom sistemu, odnosno da dobije njihovu perspektivu o problemima sa kojima se suočavaju, najveći deo odgovora dobijen je od ljudi koji se izjašnjvaju kao pripadnici srpske ili neke druge zajednice.
Od 78 ispitanika svega devetoro ljudi se izjasnilo kao pripadnici romske zajednice, dok 19 nije želelo da se izjasni, a svi ostali ispitanici naveli su da su pripadnici srpske ili neke druge, neromske zajednice.
Od tog broja, samo četvoro Roma je izrazilo stav da u potpunosti ostvaruje svoja prava. Ova statistika naglašava hitnu potrebu za većom socijalnom inkluzijom i pravnom zaštitom za romsku zajednicu.
Sa druge strane, oko 30 posto ispitanika koji su se izjasnili kao pripadnici srpske ili neke druge zajednice, koja nije romska, navelo je da tokom osnovnog školovanja nije u razredu nikoga iz romske zajednice. Svi oni su, na pitanje o tome koliko bi po njihovom mišljenju pedagoški asistenti poboljšali kvalitet obrazovanja Roma naveli da “ne bi uopšte”, navodeći kao razlog poznate predrasude o Romima.
Koordinator romske zajednice u Subotici, Stevan Nikolić, smatra da je pristup kvalitetnom obrazovanju temelj promena kada je romska zajednica u pitanju.
“Ako analizirate romsku zajednicu, romsko naselje je jedan mali geto. U tom getu formira se određena kultura života jedinstvena njima koja odudara od života većinskog stanovništva koje živi u okruženju.
Dolazi do isprekidane komunikacije, nerazumevanja, sile da će “oni“ zauzeti moj životni prostor”, kaže Nikolić za Subotičke i dodaje:
“Tada zajednica biva izopštena, uskraćena su joj prava, pošto su im snižene kulturne, obrazovne, životne potrebe, ona živi u tom getu”.
Nikolić navodi da “kada jedna generacija uđe u zonu siromaštva, svaka sledeća generacija, bez spoljne podrške, biće siromašna”.
“Za svaku marginalizovanu zajednicu je isti model. Ako se ne osnažite ili ne dobijete podršku, budete izolovani”, kaže Nikolić.
Pomoć pri učenju
Od ukupnog broja nekadašnjih učenika subotičkih škola, a koji su se u našem upitniku izjasnili kao Romi većina je završila osnovnu školu. Iako većina navodi da romski jezik smatra maternjim, istovremeno navode i da im nije bila potrebna pomoć za učenje na srpskom jeziku.
Ipak, u jednom slučaju, ispitanik/ca, pripadnik/ca romske zajednice navodi da je pomoć za učenje na srpskom jeziku bila potrebna, ali da nije imao/la pedagoškog asistenta, navodeći kao razlog da nije znao/la gde ili kako da takvu pomoć zatraži.
Ovo naglašava problem pristupačnosti i nedostatka informacija o podršci koja je dostupna. Kao društvo, moramo raditi na poboljšanju pristupa ovim uslugama i osigurati da su dostupne onima kojima su najpotrebnije.
Inicijative za uključivanje pedagoških asistenata u Subotici postoje oko dve decenije. Kako objašnjava Nikolić, prvi korak ka pedagoškom asistentu bio je u Čantaviru, potom su napravili sledeći inovativni korak – asistent učitelj, potom romski asistent od 2002. do 2005. godine, pa sve do 2012. godine – do pedagoškog asistenta.
“Da bi se napravila promena u jednoj marginalizovanoj zajednici potrebno je promeniti pristup. U kontinuitetu radimo, danas imamo sedam asistenata u obrazovnom sistemu, pet u osnovnoj školi, dva u predškolskom obrazovanju”, kaže Nikolić.
Ovo je potvrdila i Milanka Kostić, članica Gradskog veća za obrazovanje:
“Mi smo jedna od retkih lokalnih sredina koja ima dva romska koordinatora, zdravstvenog medijatora i sedam pedagoških asistenata u obrazovnom sistemu, koji pokrivaju pet škola i dva vrtića. Smatram da je velika i važna ulogu pedagoških asistenata u podsticanju dece na školovanje. Oni su svojim radom i posvećenošću doprineli da danas u Subotici imamo veći obuhvat dece i mladih iz romske zajednice u predškolskom, osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju”, rekla je Kostić.
Manuel Šerif je jedan od subotičkih pedagoških asistenata, koji radi sa decom od prvog do četvrtog razreda osnovne škole.
“Pomažem deci tako što prevodim sa srpskog na romski jezik, jer deca u nižim razredima ne znaju dobro srpski, više kući govore maternji – romski jezik”, kaže Šerif.
“Predmete ponovo rade sa mnom, odnosno bilo koji predmet gde vidimo da dete ima potrebu za dopunskim radom, uz saglasnost pedagoga, učitelja i roditelja”, dodaje.
Pedagoška asistentkinja Nada Dimović, koja radi u osnovnoj školi Matko Vuković, objašnjava da se u okviru škole realizuju različiti projekti, ali da se rad obavlja i van same škole.
“Ne generalizujemo, radimo posebno sa svima, sprovodimo različite projekte, na više nivoa, sarađujemo sa školama, raznim organizacijama, idemo u kućne posete i podstičemo roditeljske veštine”, rekla je Dimović.
Nedostatak predškolskog obrazovanja
Slično navodi i Šerif, koji redovno radi i sa roditeljima subotičkih đaka iz romske zajednice.
“Dva puta nedeljno imamo terenski rad, idemo u porodice gde osetimo da postoji neki problem. To su porodice koje imaju neki socijalni problem, gde deca ne dolaze redovno u školu”, naveo je Šerif.
Jedan od aspekata istraživanja odnosio se na pohađanje predškolskih ustanova. Na postavljeno pitanje “Da li ste pohađali predškolsku ustanovu?”, sedmoro ispitanika iz romske zajednice odgovorilo je negativno. Ovaj podatak odražava jedan od glavnih problema sa kojim se romska zajednica suočava – pristup kvalitetnom ranom obrazovanju.
Predškolsko obrazovanje je ključni period u razvoju svakog deteta. Ova faza obrazovanja ne samo da priprema decu za formalno obrazovanje, već i utiče na njihov socio-emocionalni razvoj, pomaže im da razviju osnovne veštine i znanja i priprema ih za buduće učenje. Deca koja pohađaju predškolsko obrazovanje često su bolje pripremljena za školu i ostvaruju bolje rezultate u kasnijem obrazovanju.
Ipak, Šarif navodi da se u poslednjih pet godina roditelji javljaju i upisuju decu i u predškosko i osnovnoškolsko obrazovanje.
“Roditelji već sad ranije upisuju decu u vrtić, već sa četiri godine. To je problem jedino zbog mesta u predškolskoj ustanovi, ali se asistenti trude da nađu prostor za sve”, kaže Šarif.
“Jedino što onemogućava upis dece jeste to što većina roditelja radi na crno”, dodaje.
Ipak, i kada romska deca pohađaju školu, borba se ne završava tamo.
Potpuna inkluzija znači mnogo više od same fizičke prisutnosti. Na osnovu povratnih informacija od nastavnika, romski studenti su često viđeni kao problematični što ih dodatno otuđuje. Ova percepcija, zajedno sa nedostatkom odgovarajuće podrške, stvara izazovno i ponekad neprijateljsko školsko okruženje.
Ovaj osećaj “drugosti” može ozbiljno uticati na samopouzdanje deteta i akademski učinak. Stoga je ključno osigurati ne samo prisutnost, već i potpunu inkluziju i prihvatanje romske dece u našim školama, zaista izjednačavajući obrazovno polje. Da bi se to postiglo, nastavnicima i ostalom osoblju potrebna je edukacija o romskoj zajednici, njihovoj kulturi, i specifičnim izazovima sa kojima se suočavaju.
Kako navodi Nikolic “romska zajednica je sastavni deo društva” i “sve nas muče iste teme, isti problemi nevezano za nacionalnu pripadnost”.
“Mladi na isti način razmišljaju odrasli prave razlike. Suština inkluzije je da živimo jedni sa drugima”, kaže Nikolić.
Daleko brojniji odgovori na upitnik Subotičkih koji su stigli iz neromskih zajednica ukazuju na i dalje prisutne stereotipe i predrasude o Romima.
Na pitanje koliko bi, po njihovom mišljenju, pedagoški asistent poboljšao kvalitet obrazovanja ili uključenosti romske dece u zajednicu, veliki broj ispitanika iz većinske zajednice izrazilo je negativan stav, smatrajući da ovakva mera ne bi donela značajne promene.
Takođe, jedan od odgovora ispitanika, koji/koja navodi da radi u prosveti, na pitanje “Zbog čega đaci iz Romske zajednice nemaju pedagoškog asistenta u školi u kojoj Vi predajete?” bio je “Zato što se retko ili uopšte ne pojavljuju na časovima, a kada su na času, to nije čas to je haos”. Ovaj odgovor ne samo da otkriva eksplicitnu pristrasnost, već i nedostatak razumevanja složenih izazova sa kojima se deca Roma suočavaju.