Priče o firerovoj moći da veže pažnju mase i da je u izvesnom smislu hipnotiše nisu preterane i apsolutno su tačne
Branko M. Žujović
Većina Subotičana srednje i starije generacije seća se Staneta Žitnika (1931 – 2016), istaknutog privrednika i predsednika nekadašnje Stranke Jugoslovena iz Subotice, ali retki među njiam znaju da je Žitnik najverovatnije jedini Subotičanin koji je video Adolfa Hitlera uživo.
Tog 26. aprila 1941. godine, kada se neprikosnoveni vođa Trećeg Rajha pravo sa neba spustio u Maribor, Žitnik je imao deset godina i živeo je kod tetke.
Evo šta mi je u razgovoru vođenom pre tačno 17 godina, sredinom decembra 2003. godine, Žitnik ispričao o tom neobičnom susretu dečaka i vođe najozloglašenijeg političkog pokreta u XX veku.
– Odmah po okupaciji, Adolf Hitler je Sloveniju obišao avionom. Od svojih ljudi je zatražio da mu organizuju govor u Mariboru, tik uz granicu sa Austrijom, a znamo da je Hitler bio Austrijanac. Momci iz “Kulturbunda”, zloglasne nacističke poluvojne formacije, formirane kod nas ekspresnom brzinom po okupaciji, na silu su okupili više hiljada građana da slušaju nacističkog vođu. U početku nismo znali da će Hitler lično da govori. Mislili smo da će nas sve deportovati negde. Toliko smo svi, zapravo, bili uplašeni.
Hitler je govorio sa jednog malog balkona u sredini glavnog trga. Dobro se sećam suštine njegovog govora, iako sam bio tek dečak kome nije do kraja bilo jasno šta se to zapravo dešava sa njegovom okupiranom zemljom. Govor je bio žestok. Obećavao je da će svi oni koji podržavaju Treći rajh imati izuzetno visok životni standard. Govorio je da će osvojiti ceo svet, a od nas stvoriti čistu germansku naciju.
Znate, moram da priznam da sam ga i ja opčinjeno slušao. Moje poreklo je slovenačko, negde u sebi sam to znao i osećao, ali je njegova harizma bila ogromna, prevelika za desetogodišnjaka. Hitler je plenio sve svoje slušaoce. Priče o njegovoj moći da veže pažnju mase i da je u izvesnom smislu opčini, čak i hipnotiše, nisu preterane i potpuno su tačne. Nikada posle toga nisam sreo sličnog čoveka. Sve vreme dok je Hitler govorio, momci iz “Kulturbunda kao psi su nas terali da podižemo desnu ruku i glasno uzvikujemo: “Hajl Hitler”!
Kada su Nemci 1942. godine, protivno međunarodnim konvencijama, počeli da mobilišu po slovenačkim gradovima i selima, većina odraslih momaka iz moje porodice otišla je u partizane, mada je bilo i onih koji su morali da obuku uniformu Vermahta. Sa porodicom sam se krio na selu, odakle smo imali dobar pregled okolnih puteva i lako smo, još izdaleka, mogli da primetimo naciste ukoliko bi ovi prilazili selu. Bili smo relativno bezbedni.
Ipak, život je tekao, a ja sam morao da pohađam nacističku školu, dakako po programu koji su osmislili nacisti. Sve vreme od nas Slovenaca hteli su da naprave Nemce. Teror nacista odvijao se filmskom brzinom. Samo u periodu od 11. do 26. aprila 1941. godine u Aušvic i Dahau deportovano je oko 4.500 Slovenaca. Nacisti su planski prognali oko trista hiljada mojih sunarodnika. Njih dvadesetak hiljada pobeglo je u različite delove Jugoslavije, kod prijatelja i rođaka, a 63 hiljade Slovenaca spas je potražilo u Srbiji, gde su bili primljeni raširenih ruku i gde su dočekali kraj rata. Zbog toga bih voleo da se obnovi nekadašnji voz koji je, kao uspomena na ove događaje, saobraćao između Srbije i Slovenije. Interesantno je da su okupatori odmah naselili 220 hiljada Nemaca, pretežno u industrijskim centrima Trbavlju i Kočevju. U celoj Sloveniji tada je živelo 1.150.000 Slovenaca. Bio je to strahovit udar na slovenački narod.
Kasniji dolazak u Suboticu za mene, tada mladog čoveka, bio je osveženje. Ovde sam video elegantne dame koje u dugim svečanim haljinama odlaze u pozorište. Za mene je to bilo nešto novo i upečatljivo. Atmosfera u gradu bila je toliko pozitivna, puna neke tolerantne i vedre energije, da sam rešio da ostanem.