“Mesto u kojem živimo je malo, desetak hiljada stanovnika, a ja sam ovde poznavao ceo grad. Gde god se okrenem bili su ljudi koje volim, koji mi se raduju i kojima sam se ja radovao. Ali, na žalost, život je nešto drugo…”
Svi poznavaoci sporta, posebno fudbala, sećaju se Zorana Bogešića. Subotičani i Bogešićevi sportski rivali pamte ga kao retko korektnog čoveka i sportistu. Danas je Bogešić jedan od mnogih Subotičana koji su sreću potražili u tuđini. Izvesno je da će Bogešić u tuđini i ostati.
Karijera Vas je vodila od Subotice do Finske…
Bogešić: Karijeru sam započeo u Bačkoj, a nastavio je u Spartaku. Nešto malo vremena proveo sam na Paliću, a pred odlazak u inostranstvo igrao sam u Tavankutu. Kasnije, 2003. godine, otišao sam u Finsku, ali sam pre toga bio u Mađarskoj, igrao u Zadru i Austriji. U Finskoj sam odigrao 102. utakmice i postigao 80 golova. U 36. godini prestao sam da igram fudbal želeći da se posvetim porodici i sinu Davidu koji danas ima 13 godina. David trenira fudbal, a ja sam mu trener u istom klubu u kom sam završio karijeru.
Supruga Vam je takođe naša Subotičanka…
Bogešić: Da, Slađana je, takođe, iz Subotice. Voleli smo se dok sam još bio u Srbiji. Pristala je da dođe sa mnom u Finsku. Osim Davida, koji je izuzetno talentovan fudbaler i već je u posebnom kampu engleskog VBA , imamo osmogodišnju ćerku Elenu koja takođe trenira fudbal, ali i tenis.
Jesu li Vam deca bila u Srbiji?
Bogešić: Bili su i sviđa im se. David je trenirao sa vršnjacima u Spartaku. Međutim, pošto dolazimo u Srbiju svake druge godine nedostaju mu drugari iz Finske, dok se Eleni mnogo sviđa naš Korzo, Ulica Matije Korvina i Zoološki vrt na Paliću.
Koliko Vam nedostaje naš grad? Šta Vam najviše nedostaje?
Bogešić: Subotica nam mnogo nedostaje, supruzi posebno. Obe porodice, naravno, najviše, ali meni, konkretno, nedostaju druženja sa ekipom iz Malog Bajmoka sa kojima sam igrao basket, karte, fudbal na betonu “5 na 5”, kao i kumovi, drugari sa kojima sam igrao fudbal.
Mesto u kojem živimo u Finskoj je malo, desetak hiljada stanovnika, a ja sam ovde poznavao ceo grad. Gde god se okrenem bili su ljudi koje volim, koji mi se raduju i kojima sam se ja radovao. Ali, na žalost, život je nešto drugo. Uslovi života u Finskoj ne mogu se porediti sa uslovima u Srbiji. Počevši od škole koja je potpuno besplatna, gde se deca hrane veoma kvalitetno, do socijalne zaštite, visine plate. Naša država je svetlosnu godinu daleko od Finske, mereno uslovima života.
Postoji li šansa da se ipak vratite?
Bogešić: Sada to ne zavisi samo nas, već i od dece. Videćemo šta oni žele. Mislim da povratak nije realna opcija za nas. Ipak, penziju bih voleo da provedem u toplijim krajevima, pa je sve moguće.
Šta možete poručiti Subotičanima?
Bogešić: Mi smo poznati po tome da teško napuštamo svoj grad, ali ako vam se ukaže šansa u sadašnjim uslovima nemojte da je propustite. Pokušajte. Život u tuđini nas lišava mnogo čega, ali daje šansu našoj deci. Na onima koji se odluče da ostanu je da učine sve što je do njih, da se jednog dana i mi koji smo otišli vratimo.
Bio je to setan prijateljski razgovor koji navodi na razmišljanje. Na tasu za nama ostali su nostalgija za rodnim gradom i potreba da se uradi sve što se može za bolju budućnost dece.
I. J.