“Bila sam u prilici da provedem jedan dan sa Srbima iz tri srpske enklave u Opštini Gnjilane. Divim se tim ljudima na hrabrosti i na odvažnosti da i pored svih problema sa kojima se svakodnevno susreću ipak neguju optimizam i ljubav prema tradiciji i dobre međuljudske odnose. Čini se da upravo iz tih razloga na takvim prostorima i nastaju najlepše pesme”, kaže naša sagovornica
Branislava Žujović
Razgovarali smo sa Milankom Nastasović, vokalom i kako se ispostavilo glasnogovornikom grupe „Iskon“. Ova grupa već devetnaest godina neguje tradicionalne pesme iz Srbije i našeg okruženja, stavljajući poseban akcenat na narodno stvaralaštvo sa prostora Kosova i Metohije. Povod za naš razgovor je treći album grupe „Iskon“, objavljen ove jeseni, pod naslovom „Prsten mladoženjski“.
Kažite nam nešto više o strukturi pesama na novom albumu, naslovu i njihovoj povezanosti…
Nastasović: Početkom novembra održali smo prvo predstavljanje našeg trećeg studijskog albuma pod naslovom „Prsten mladoženjski“. Promocija je održana u Srpskom kulturnom centru „Sveti Sava“. Sam naslov albuma je osnovni motiv koji se sve vreme provlači kroz pesmu „Što se sija, gore na planine“ koja otvara album. Kroz niz pitanja u pesmi pokušava se doznati šta je to što se sija u planini. Pesma se u davna vremena pevala na dan venčanja u selu Koćure kraj Vranja.
Odabir pesama na albumu je takav da na najbolji mogući način predstavlja deo našeg uobičajenog koncertnog repertoara. Na njemu možete da čujete pesme iz Srbije, Makedonije, Bugarske, Bosne i Hercegovine, sa posebnim naglaskom na pesme sa Kosova i Metohije. Smatramo da je odabir pesama dobar, jer će poštovaoci tradicionalne muzike imati priliku da slušaju pesme koje se ne mogu često, ili gotovo nikako, čuti u izvođenju drugih izvođača u Srbiji. Njihovim odabirom dali smo doprinos predstavljanju pesama manje poznatih široj publici.
Na vašim nastupima i albumima, koji je odnos tradicionalnih pesama u vašoj izvedbi i vaših autorskih pesama? Na koje se sve načine ove pesme prepliću kada je „Iskon“ u pitanju?
Nastasović: Pitanje je interesantno, samim tim što mi je trebalo malo vremena da se prisetim jesmo li za ovih dvadeset godina ikada izveli pesmu poznatog autora. Pošto sam se setila svega dve pesme, sasvim sigurno možemo reći da je taj odnos znatno više na strani tradicionlnih pesama, pogotovo ako imamo u vidu da je za dve decenije rada „Iskon“ nebrojeno puta nastupao ne samo u Srbiji, već i na brojnim festivalima u inostranstvu.
Nismo protiv autorskih pesama, pogotovo onih autora koji su uspeli da dobrim aranžmanom obogate lepu melodiju i dobar tekst. Ipak, svih ovih godina smo se trudili da negovanjem tradicionalne muzike damo doprinos njenom očuvanju. Neke od tih pesama su više poznate širem auditorijumu, dok ima i onih koje su u potpunosti nepoznate ili koje se retko izvode na koncertima drugih izvođača. Trudimo se da osnovnu melodiju i tekst sačuvamo u izvornom obliku, ali da kroz aranžmane našoj izvedbi damo sopstveni pečat i da na taj način privučemo što više ljubitelja ove vrste muzike, da se dodatno zainteresuju i za njen autentični oblik, onako kako su se te pesme zaista izvodile u davna vremena.
Grupa „Iskon“ objavila je prvi album 2002. godine, a drugi već 2004. Od tada prošlo je 16 godina. Zbog čega je pauza do trećeg albuma bila ovako duga? Na čemu ste sve radili tokom ovih 16 godina?
Nastasović: U pitanju je velika pauza u diskografskom smislu. Period od prvih deset godina našeg rada je bio izuzeno intenzivan, jer smo tada svi živeli u istom gradu. Jedni su u Suboticu došli da studiraju, drugi su tu odrastali pa su se tokom studiranja vraćali. Tadašnji ritam koji smo imali omogućio nam je više vremena koje smo mogli da posvetimo probama, koncertima i snimanju albuma. Zatim imamo period preseljenja u druge gradove i sve one aktivnosti koje su došle vremenom, od poslovnih do porodičnih obaveza. Ako pogledate današnji sastav grupe „Iskon“, nas osmoro živi u pet gradova i svaka proba ili svako okupljanje su i finansijski i organizaciono zahtevniji, nego kada smo svi živeli u istom gradu. Ipak, ogromna ljubav prema tradicionalnoj muzici, ali i naša međusobna drugarska ljubav, učinila je da pored svih tih životnih izazova „Iskon“ opstane gotovo pune dve decenije. U poslednje vreme smo uhvatili dobar zamah, podmladili sastav vrhunskim instrumentalistima i opravdano je očekivati da bismo ponovo mogli da imamo plodonosan period našeg rada. Album koji smo objavili jesenas je najbolja potvrda toga. Iskreno verujem da je to samo početak jedne nove lepe priče koju „Iskon“ može da ispriča ljubiteljima tradicinalne muzike.
Ako izuzmemo diskografsku pauzu koja je evidentna, „Iskon“ je u međuvremenu nastupao u Rusiji, Mađarskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i na brojnim koncertima i manifestacijama u Srbiji. Albumi koje sve vreme spominjemo su snimani u studiju, ali u međuvremenu je bilo nekoliko izdanja audio snimaka sa naših koncerata. Nismo gubili vreme.
„Iskon“ je osnovan 2001. godine u Subotici. Svuda se navodi da je to uradila grupa studenata i entuzijasta. Sada imate osam članova. Koliko se i da li se opšte promenio sastav grupe od osnivanja do sada?
Nastasović: Te 2001. godine od svih članova grupe „Iskon“, jedino je Dejan Anđelović imao u rukama fakultetsku diplomu, a svi mi ostali smo bili studenti i učenici. Ako želite da se bavite muzikom koja nije komercijalna, onda vam je neophodna ogromna doza entuzijazma i ljubav ka ovoj vrsti muzike. Nije realno očekivati da će novac ili popularnost da vam budu motiv za bavljenje tradicionalnom muzikom. Nama tog dragocenog entuzijazma nije nedostajalo ni te 2001. godine, ali ni danas, nakon dve decenije rada. U međuvremenu smo svi diplomirali na faktultetima koje smo u to vreme studirali. Zaposlili smo se svako u svojoj struci. Imamo i uspešne poslovne karijere. Muzika nam je svih ovih godina lep hobi, velika ljubav i vrlo često izvor ogromne sreće što smo zajedno i što se bavimo upravo ovom vrstom muzike. Nadam se da će entuzijazam da nas drži i u godinama koje su ispred nas.
Što se sastava grupe tiče, petoro je iz prve postave iz 2001. godine. Od pre izvesnog vremena, kao što sam pomenula, imamo trojicu mladih, sjajnih muzičara. Nebojša Brdarić je dobro poznat subotičkoj publici, jer je sa svojom sestrom Bojanom često bio gost na našim koncertima. Nikola Birač i Filip Jović Vujaković su diplomirani etnomuzikolozi, mladi muzičari koji su odlučili da im ova vrsta muzike bude i profesionalno opredeljenje. Tim spajanjem iskustva i nove energije koju mladost donosi dobili smo na kvalitetu izvedbe, ali i na novim, svežim idejama. Verujem da će i publika to moći da oseti na predstojećim koncertima. Sa nestrpljenjem iščekujemo da nam bolja epidemiološka situacija dozvoli neposredan kontakt sa publikom.
Kakav je odnos vokala i instrumenata u sastavu?
Nastasović: „Iskon“ od ostalih izvođača tradicionalne muzike u Srbiji razlikuje to što se kod nas uočava uticaj pevanja u horu kroz koji smo, većina nas iz grupe, prošli. Naime, u vokalnom smislu, nas u odnosu na druge grupe izdvaja višeglasje i kombinovanje muških i ženskih vokala. Iako u svakoj pesmi imamo nekoga ko peva glavni glas, našim pristupom samoj pesmi odajemo utisak pevačke grupe, a ne soliste i ostatka grupe koji prati solistu. Ako pažljivo odslušate album, videćete da imamo određeni broj pesama u kojima su glavni i prateći glasovi izjednačeni i po jačini, ali i po značaju koji im dajemo. Iako u „Iskonu“ svi pevamo, Olja i ja se smenjujemo u ulogama glavnog i pratećeg vokala, a među momcima Dejan najčešće peva prvi glas, a ostali momci ga prate.
Šta je sa instrumentima?
Nastasović: Što se instrumenata tiče, u sastavu imamo violinu, saz, makedonske tambure, frule, kaval, jermenski duduk, klarinet, gajde, tarabuku i tapan. Najveći broj instrumenata su tradicionalni instrumenti i za ovih dvadeset godina nismo pokušavali da uvedemo u sastav nikakvu elektroniku, muziku na struju ili pak nešto treće. Možda će nam godine koje su ispred nas doneti i želju za eksperimentisanjem, ali i dalje nam je fokus na čistom tradicionalnom zvuku. To je odraz ličnih afiniteta i onoga što nam se sviđa. Da li time dobijamo na autentičnosti ili ne, to je već drugo pitanje. U Srbiji postoji značajan broj kvalitetnih izvođača i grupa koje neguju ovu vrstu muzike, samo što nisu u dovoljnoj meri medijski eksponirani. Na nama izvođačima je da pružimo kvalitetan program, na publici da prepozna da li joj se to sviđa ili ne, a na medijima da shvate da su koloritnost u ponudi i kvalitet onoga što emituju neophodni da bismo imali širu sliku o tome šta sve od muzičkih sadržaja postoji.
Pevate izvorne pesme sa teritorije Srbije i Balkana, a poseban je akcenat stavljen na pesme sa Kosova i Metohije. Obzirom na situaciju od osnivanja grupe do danas, a vezano za dešavanja na Kosovu i Metohiji, koliko ste imali prilike da odlazite tamo na teren i snimate autentična izvođenja pesama? Ako ste išli, kako je poseta izgledala? Koji su alternativni načini dolaska do materijala?
Nastasović: Pesme sa Kosova i Metohije su za grupu „Iskon“ dragocene u svakom pogledu. Prve pesme koje smo izvodili te 2001. godine bile su upravo sa Kosova i Metohije. Nije izveden ni jedan naš koncert za ovih dvadeset godina, a da barem deo repertoara nismo posvetili pesmama sa Kosmeta.
Na žalost, za sve ove godine nismo imali priliku da tamo održimo koncert ili nastup u okviru nekog programa. Pojedinačno smo odlazili na Kosovo, što iz privatnih, što iz poslovnih razloga. Bez obzira što su nam informacije lako dostupne, iz ličnog iskustva mogu da posvedočim da ipak nismo u mogućnosti da sagledamo stvarnost njihove svakodnevnice. Bila sam u prilici da provedem jedan dan sa Srbima iz tri srpske enklave u Opštini Gnjilane. Divim se tim ljudima na hrabrosti i na odvažnosti da i pored svih problema sa kojima se svakodnevno susreću ipak neguju optimizam i ljubav prema tradiciji i dobre međuljudske odnose. Čini se da upravo iz tih razloga na takvim prostorima i nastaju najlepše pesme.
U vreme kada su Srđan i Mirjana Simijanović bili aktivni članovi grupe, do novih pesama sa Kosova i Metohije smo dolazili zahvaljujući njihovoj rodbini koja živi na Šar planini. Preko telefona bi pesme bile snimljene na diktafon, jer u to vreme nije bilo mobilnih telefona koji nam danas u velikoj meri olakšavaju prenos informacija i audio i video zapisa. Na taj način smo došli do sjajnih pesama. Jedna od njih je i pesma „Sjaj Meseče do zore“ koja je našla svoje mesto i na našem novom albumu.
Kako inače izgleda prikupljanje materijala na terenu i na koji način ga kasnije obrađujete?
Nastasović: Način na koji smo dolazili do pesama nije bilo samo audio snimanje na terenu. Šta više, na taj način smo došli do manjeg broja pesama, jer se nismo aktivno bavili terenskim istraživanjem. Do pesama koje su se našle na našem repertoaru dolazili smo preslušavanjem audio ili video materijala, ili prelistavanjem notnih zapisa. Izdvojila bih pesmu „Što si rano podranila, Marijo“ koju je Ognjen u prvih nekoliko godina našeg rada pronašao u notnim zapisima knjige pozajmljene iz subotičke biblioteke. Divno je kada među brojnim zapisima prepoznate pesmu koja bi mogla da bude dovoljno inspirativna za sve članove grupe, da je prvi put čuju i prihvate, a kasnije kroz aranžman i izvedbu joj udahnu neki novi život. Sećam se da je u to vreme nikada pre nismo čuli u nečijoj izvedbi i bili smo na to veoma ponosni. Pesma je postojala, samo je niko nije izvodio. Podsećam da se radi o periodu kada “Jutjub” ili neke druge muzičke platforme nisu omogućavale, kao danas, lak pristup muzičkim sadržajima.
Kada pronađemo i odaberemo pesmu koja nam se učini interesatnom, na aranžmanu radimo zajedno. Pravljenje aranžmana je uvek bio zajednički zadatak, ali ujedno i ogromno zadovoljstvo, jer smo i u tom smislu svi ravnopravni.
Sasvim je priprodno da momci koji su instrumentalisti imaju više ideja o tome šta bi se moglo odsvirati u pojedinim delovima između strofa ili kao pratnja u delu sa glasovima, a da Olja i ja više radimo na uklapanju glasova, ali nije redak slučaj ni da Olja dođe na probu sa osmišljenim, recimo, foršpilom, pa da polako zajednički radimo na aranžmanu razvijajući prvobitnu ideju. Neke pesme pevamo veoma dugo, neke koje danas izvodimo smo pevali i na našem prvom koncertu. Bilo je i pesama koje smo pevali kraće, sezonu ili dve.
Devetnaest godina postojanja je dug period. Koliko ste znali o izvornoj muzici i običajima tada, a koliko danas? Šta se u vašim pogledima na njih najviše promenilo? Koje saznanje Vas je najviše iznenadilo?
Nastasović: U vreme kada smo bili studenti, imali smo nekoliko kaseta. Nešto kasnije i kompakt diskova, ali je način na koji se dolazilo do tih muzičkih sadržaja bio znatno otežan. Ovim pitanjem ste me podsetili na činjenicu koju sam u potpunosti zaboravila. U to vreme trebao nam je veći ili manji iznos novca da dođemo do muzike, a danas je zahvaljujući novim tehnologijama sve na tacni.
„Iskon“ danas u svojim redovima ima članove koji su se muzički obrazovali i sve svoje vreme posvetili etnomuzikologiji. U slučaju nedoumica ne moramo da idemo daleko po pomoć ili savet. Bogato koncertno iskustvo svih članova, novi mladi profesionalni muzičari, te želja svih nas da svakodnevno učimo učinili su da danas imamo mnogo više kompetencije za ovo čime se bavimo.
Kada se govori o našim narodnim pesmama, lično najdraže su mi Božićne jer uživam u otkrivanju paganskih elemenata u njima. Koje biste Vi izdvojili i zašto?
Nastasović: Kada ste već spomenuli koledarske, odnosno Božićne pesme, možda bi bilo dobro da spomenemo kako po sadržini narodne lirike pesme mogu da budu i o drugim raznim praznicima: lazaričke, đurđevske, spasovdanske, ali i svatovske, žetelačke, uspavanke, tužbalice, verske, igračke, odnosno one koje se pevaju u kolu, mogu biti šaljive i satirične, rodoljubive i brojne druge.
Ipak, lično najviše volim ljubavne pesme koje nisu samo o ljubavi momka i devojke, već mogu da budu i o ljubavi roditelja i dece ili braće i sestara. Te pesme nas uče ne samo o porodičnim vrednostima već su kroz njih protkane i sve muke i problemi sa kojima su se naši preci susretali od ratova, preko neverstava pa do, uopšteno govoreći, teškog života koji je opevan u tim pesmama.
Da li su Vama ili drugim članovima grupe bake pevale narodne pesme kad ste bili mali? Ako jesu – koje? Da li ste nastavili da negujete baš njih u svom repertoaru?
Nastasović: Jesu, i bake i deke. Kao odgovor na ovo pitanje verovatno biste dobili čitav spisak pesama, da je svaki član grupe „Iskon“ trenutno u prilici da vam odgovori. Pesme bi bile iz svih krajeva naše zemlje i regiona, jer je poreklo članova grupe „Iskon“ upravo takvo, raznoliko. U mom slučaju je to kombinacija pesama sa juga Srbije, tačnije iz Vranja, odakle je moj otac i bačkih pesama, jer sam u mladosti često boravila kod bake i deke sa mamine strane u Staparu, kraj Sombora. Kao dete sam se u Vranju prvi put susrela sa pesmama „More sazdade se crni oblak“ i „Sestra brata kani na večera“, dok me na Stapar uvek podsete čuveni tamburaši iz Deronja, koje sam kao dete predškolskog uzrasta imala prilike da slušam.
Ako bismo se osvrnuli na poreklo svih članova grupe „Iskon“, onda bi se tu našle i pesme sa Romanije, zatim rusinske, crnogorske, makedonske, kosovske, sremske, pesme iz Kninske krajine… Kao što možete da primetite, repertoar grupe „Iskon“ i jeste toliko bogat zahvaljujući našem raznolikom poreklu. Lepota našeg drugarstva se, pored ljubavi, ogleda i u međusobnom poštavanju našeg porekla i onog u kakve smo ljude danas stasali.
Sledeće godine „Iskon“ slavi dvadesetu godišnjicu od osnivanja. Želim sada da ostavimo kovid 19 po strani i da nam kažete kako želite da proslavite jubilej?
Nastasović: Radujemo se toj 2021. godini kada ćemo obeležiti dvadeset godina našeg drugarstva i naše zajedničke ljubavi prema tradicionalnoj muzici. Najlepše bi bilo kada bismo jubilej mogli obeležiti nizom koncerata, pogotovo u gradovima Srbije u kojima nismo dugo nastupali. Da li će biti prilike i za neki nastup u inostranstvu, to se u ovom momentu ne zna, ali smo u kontaktu sa organizorima, pa ćemo videti šta će od svega biti izvodljivo. Ono što je sigurno, jeste da ćemo u Subotici krajem godine organizovati koncert upravo povodom obeležavanja našeg malog jubileja. Pripreme za taj koncert su već sada krenule, ali ne želimo mnogo toga da otkrivamo dokle se god realizacija svih planova ne približi završnici.
Ukoliko do kraja ove godine ne uspemo da organizujemo preostala dva predstavljanja našeg albuma, onda ćemo početkom naredne godine sigurno upriličiti promociju i u Novom Sadu i u Beogradu. Izdavanje ovog albuma je zapravo divan uvod u sve ono što nas očekuje u narednoj godini.
Milanka Nastasović rođena je 1979. godine u Apatinu. Članica je grupe „Iskon“ od osnivanja, kada je studirala ekonomiju u Subotici. Na koncertima publika je viđa i čuje u ulozi glavnog i pratećeg vokala. Kada ne peva, organizuje koncerte za grupu i odgovara na pitanja poštovalaca tradicionalne muzike na društvenim mrežama i šire, na čemu smo joj zahvalni.
Foto: Miloš Radović, Nataša Žeželj i Dejan Rankov