blank

Mikine tajne subotičkog podzemlja: Hodamo li iznad odavno zaboravljenih tunela?

blank

Kuda vode vrata ostavljena duboko ispod Štrosmajerove ulice? Da li je Lajoš Molnar zaista video sahranjene Turke? Šta je bilo sa stepenicama ispod sposmenika Svetom trojstvu? Kako su Subotičani slaninom sprečili poplavu?

Branko M. Žujović 

Budući da je jedan od retkih Subotičana, čak retkih subotičkih novinara, koji je putovao i putujući pisao, u mom prvom intervjuu sa svojim starim poznanikom i poštovanim kolegom pre dve godine napisao sam da je Miodrag Mika Radojčin značajan hroničar našeg grada, spreman da fokus svojih opažanja i istraživanja izoštri do krajnjih granica mogućeg.

Tada sam napisao i da njegov novinarski razmah, naročito sposobnost da stvarnost svojim osobenim uvidima ponekad napregne do granica pucanja, ne znači da je Radojčin mistik ili senzacionalista, već da je u stanju da obuhvati, toplo zagrli, a ponekad i da se hrabro uhvati u koštac sa činjenicama, naročito njihovim interpretacijama sa ove strane poželjnog ili konvencionalnog.

Sasvim neskromno, tome ni ovom prilikom ne bih ništa dodao, osim da je prošle nedelje predstavljeno drugo izdanje Radojčinove knjige “Tajanstveni hodnici Crnog cara”, dragoceno publicistiočko delo koje argumentovano nagoveštava da Subotica ima podzemlje.

Ne ono na koje bi čovek u prvi mah pomislio.

Nad kakvim to hodnicima Subotičani hodaju i gde se sve ti hodnici nalaze?

Radojčin: Zaboravljenih podzemnih instalacija iz prošlosti, nazovimo ih hodnicima, ima više na teritoriji grada, užem i širem centru. Postoje svedočanstva o njima čak i u Bajmoku, o čemu se takođe može pročitati u knjizi. Drugo izdanje „Tajanstvenih hodnika Crnog cara“, osim dodatih tekstova, kompletirano je naznakom ispod naslova: „Tragom urbane legende“.

Polazim od toga da su u pitanju urbane legende, a znamo vrlo dobro da takve legende u sebi sadrže makar zrnce istine, pa bi tako trebalo pristupiti čitanju ove knjige. Pošto je pitanje vrlo konkretno, odgovor je da Subotičani, vrlo moguće, hodaju po ostacima nekih podzemnih prolaza iz Srednjeg veka, zatim „hodnicima“ nastalim posle perioda turske vladavine, u doba Austrije i Austro-ugarske.

Najverovatnije je da se radi o velikim kanalima, iskopanim da bi se odvela voda i dobio prostor da se gradi grad. Neki od njih su, potom, ozidani kako bi poslužili kao kanalizacija, a neki su, pošto su ispunili svrhu odvodnjavanja, ostavljeni da budu neka vrsta podzemne pešačke komunikacije, jer su vremena još uvek bila smutna. Možda su se neki nadovezivali i na srednjovekovne.

Čitao sam o tome u Vašem feljtonu posvećenom ovoj temi u nekadašmjem nedeljniku “Dani”, a potom i u knjizi koju ste objavili. Pojasnite čitaocima koji nisu bili u prilici da pročitaju feljton ili Vašu knjigu o čemu se, zapravo, radi…

Radojčin: U drugoj polovini 19. veka, pošto je grad ličio na „brda i doline“, gde su u jednoj istoj ulici kuće bile u dolji, a druge na izdignutim bregovima, doneta je odluka o nivelaciji. Tada se većina tih “tunela“ našla duboko ispod zemlje. Ispod zgrade u Štrosmajerovoj ulici na dubini od nekoliko metara pronašli smo ostatke vrata koja su vodila ka današnjoj ulici, a objašnjenje je da je kuća na tom mestu, na čijim temeljima je podignuta sadašnja, bila u jednoj takvoj dolji.

blank

Radojčinovi snimci podruma u Štrosmajerovoj s početka devedesetih godina

Navešću i primer raskrsnice ulica Đure Đakovića i Zmaj-Jovine, gde je nekoliko puta asfalt upadao u dosta velikom prečniku, od nekoliko metara. Svaki put bi nasuli rupu koja bi se stvorila, asfaltirali je, ali bi se ponovo pojavila. Poslednji put, imao sam priliku da baš na licu mesta, prilikom nasipanja, pitam tadašnjeg direktora Vodovoda šta misli o čemu je reč. Rekao je da, verovatno, negde ispod postoji šupljina u kojoj se skuplja voda i da ta voda ispira i odnosi nasuti materijal, pesak ili zemlju.
Moje sledeće pitanje bilo je da li su ispitali šta je ispod. Odgovorio mi je da su sondirali „čak do pet metara dubine“, ali nisu pronašli šupljinu.

Objasnio sam mu onda da je trebalo da sondiraju na 8 ili 10 metara, jer je to mesto, na kojem smo tada stajali, pre nekoliko stotina godina bilo oko 5 metara niže i da bi u to vreme odatle gde smo se nalazili videli tadašnju tvrđavu, odnosno današnji Franjevački samostan na visokom bregu! Danas je to u istoj ravni. Prema tome, ako tu postoji neki „hodnik“, on se nalazi dosta dublje od 5 metara, koliko je otprilike sada uzdignut teren, nego u ono vreme. Moguće je da s takvi hodnici nalaze na više mesta, ali ih je teško locirati.

Šta je sa Turcima u današnjem Franjevačkom samostanu?

Radojčin: Turci su se u subotičkoj tvrđavi zadržali 141 godinu. Prema tome, imali su dovoljno vremena da otkriju sve što se nalazilo ispod nje, pa i da to, evrntualno, koriste za svoje potrebe. Na Lajoša Molnara, direktnog učesnika nekih radova u podrumima Franjevačkog samostana, imao sam sreću da naiđem kada sam već pisao feljton, na osnovu godinama prikupljanog materijala.

Zabeležio sam njegovu fantastičnu priču o tim „Turcima“ sahranjenim dole, sve zajedno sa njihovim sabljama, i o prolazima, čega se sećao, jer je tada, kao dečak, pomagao jednom majstoru angažovanom radi popravki.

Molnar je kada smo razgovarali bio vrlo star čovek, ali se veoma dobro sećao mnogo toga. Što je najvažnije, svi koji su ga poznavali i sa kojima sam takođe razgovarao rekli su da je uvek bio ozbiljan čovek i da nikada nije bio sklon izmišljanjima ili maštarijama!

Molnar je, dakle, tvrdio da je video sahranjene Turke…

Radojčin: Poznato je da su sećanja nepouzdana. Moguće je da je on nešto od toga što je zaista video prikazao u krivom ogledalu, ali ostaje suština da je video nešto vrlo neobično i nešto za čega se, zvanično, tvrdi da ne postoji ispod Franjevačkog samostana, nikakvo podzemlje, samo nekoliko kripti. S obzirom da je tu bila srednjovekovna tvrđava, u to lično veoma sumnjam!

Tokom svojih istraživanja silazili ste u subotičke podrume i podzemne tunele. Koji događaj je bio najupečatljiviji?

Radojčin: Svakako, najupečatljivija je bila akcija ispod Štrosmajerove ulice, o čemu postoje detaljan opis i fotografije. Akcija je početkom devedesetih godina organizovana uz pomoć tadašnjeg rukovodstva JKP „Vodovod i kanalizacija“ i direktora Laze Brčić Kostića koji danas živi u Kanadi i ovom prilikom ga pozdravljam, ukoliko čita ovaj intervju.

Svi učesnici, radnici i mi istraživači, dobili smo ribarske čizme. Sišli u podrum pun vode za koji su nam neki najstariji stanari, a posredi je zgrada u kojoj je tada bila knjižara „Napredak“, rekli, a potom i pokazali, da iz njega vodi tunel koji ide pored Gradske kuće, pa kroz Korzo i sve do nekadašnje Rogine bare. Tvrdili su da su oni nekada hodali kroz taj tunel! Pričali su da se tunel spušta ispod nivoa nekadašnje stare kanalizacije, prethodno rečice koja je tekla sredinom ulice.

Rečica koja je tekla Štrosmajerovom danas je potpuno potisnuta iz gradskog kolektivnog pamćenja. Za nju znaju samo oni koji sanjaju da kroz grad jednom bude prokopan kanal sa vodom…

Radojčin: Ta rečica prvo je tekla iza desne strane sadašnjih zgrada, prema bloku ulica naspram Ulice Petra Drapšina. Tok je sredinom 19. veka, čini mi se 1847. godine, preusmeren da teče sredinom Štrosmajerove ulice.

U zgradi vas je dočekalo iznenađenje… O čemu se radilo?

Radojčin: U stvari, zgrada u koju smo ušli nema klasičan podrum, nego je na svodovima. Njen prvi deo, kada se siđe, bio je ispunjen prljavom vodom i smećem. Bilo je puno komaraca. Kada smo prošli kroz sve to, našli smo se pred tunelom u kojem je bila bistra, čista voda. Izgleda da je nekadašnji potok, koji više nije mogao, kao ranije, u drenažnu kanalizaciju da se ulice prodre u sada betonske cevi, „sišao“ pod zemlju. On je tekao paralelno sa Štrosmajerovom. Šalio sam se sa tim snimkom da samo još nedostaje – gondola oa da zaplovimo.

blank

Još jedan Radojčinov dokumentarni snimak podzemlja Štrosmajerove ulice s početka devedesetih:     “U stvari, zgrada u koju smo ušli nema klasičan podrum, nego je na svodovima…”

Šta ste tada uradili?

Radojčin: Razbili smo taj novi zid koji je sprečavao ulazak u tunel naspram Štrosmajerove, ali smo naišli na zemlju. Zemlja je tamo verovatno nasuta prilikom izgradnje nove kanalizacije 1985. godine. Mi smo pomenutu akciju izvodili 1990. i 1991. godine.

blank

Mesto proboja pregradnog zida iza kojeg je bila nasuta zemlja

Pamtim da smo sledeći put, na njen zahtev, poveli stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture da na licu mesta vidi kako sve to izgleda. Na pola puta kroz onu blatnjavu i prljavu vodu, žena iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture je rekla da ne može dalje. Odustala je, tako da nije ni stigla do potoka koji, izvesno, i dalje postoji nekoliko metara ispod Štrosmajerove ulice. Ili je tada postojao, ne znam kakva je situacija sada.

Poput tog potoka, Subotičani više ne pamte ni bare ili jezerca, takozvane mlake, koje su se nalazile u samom gradu. Gde su iščezli svi ti vodotokovi i te bare?

Radojčin: Deo tih bara i vodotokova je isušen ili je sišao pod zemlju, kao potok u Štrosmajerovoj, Neki od tih vodotokova danas poznajemo kao „podzemne vode“. Ovde moram da kažem da je logika podzemnih voda ovde strahovito poremećena poslednjih decenija, pre svega zbog izgradnje stambenih zgrada i naselja.

blank

Prema Radojčinovoj tvrdnji, na slici su ostaci nekadašnjih vrata, duboko ispod današnje Štrosmajerove ulice

Treba znati da strujanja vode pod zemljom poremeti i izgradnja najobičnijeg puta, asfaltiranje puta, kao i masovna asfaltiranja javnih površina po gradu. Onda se dešavaju poplave prilikom svake veće kiše i mi se pitamo – zašto? Kako to da komunalci i Vodovod i kanalizacija ne rade svoj posao? Zbog asfaltiranja i popločavanja stotina i hiljada kvadratnih metara ispred naših kuća, pored asfaltiranja ulica i izgradnje stambenih naselja, mi sami, da bismo imali parkinge za svoja kola, stvaramo takvo stanje, jer za tu vodu nema dovoljno zemlje da može da je „proguta“. Ona se valja preko asfalta i koliko god da je slivnika, pod uslovom da nisu začepljeni, oni ne mogu da je prihvate. Onda se stvara ono što sam nazvao „cunami na asfaltu“.

Možete onda zamisliti, ako su postojale ili još uvek postoje, neke podzemne građevine, u kakvom su sada stanju! O tome bi mnogo više i bolje mogao da kaže moj poštovani prijatelj i najbolji poznavalac hidroloških prilika u Subotici, njihove istorije i sadašnjosti, profesor doktor Lajoš Hovanj, takođe citiran u mojoj knjizi.

Da li bi Subotica svoje podzemlje mogla da učini dostupnim javnosti?

Radojčin: Prethodno rečeno daje odgovor na to pitanje, ukoliko bi se zaista pronašlo nešto da je očuvano. To bi svakako moglo da se učini dostupnim javnosti. Jedan takav plan postojao je prilikom vraćanja Svetog trojstva na originalno mesto. To mesto tada je raskopavano, pa se naišlo na kamene stepenice na kojima je nekada Sveto trojstvo bilo.

Naime, postojala je priča da je ono bilo uzdignuto na sedam stepenica, ali su nasipanjem terena te stepenice ostale pod zemljom, i spomenik se našao u ravni sa terenom. Kao takav je premešten, ako se ne varam 1964. godine. Pouzdano znam da je plan bio da se to što je iskopano ostavi. Trebalo je da se preko toga stavi staklo, pa da to može da se vidi. To, opet, znači da ukoliko su stepenice bile neposredno iza sadašnjeg mesta Svetog trojstva, da ono baš nije vraćeno tačno na isto mesto.

blank

Radojčinov snimak nekadašnjih stepenica kod spomenika Svetom trojstvu

Šta je bilo sa slaninom i vodom na mestu Svetog trojstva?

Radojčin: Početkom devedesetih godina, u razgovoru sa nekadašnjim legendarnim golmanom Bačke Stevanom Korponaićem-Baćom, saznao sam divnu urbanu legendu o tome kako je na tom mestu bila pokuljala voda koja je pretila da potopi grad. Onda su „preduzeli mere“ tako što su u taj „izvor“ bacili „tri pole slanine“ i voda je stala, pa je posle toga i radi toga, baš tamo, postavljeno Sveto trojstvo. Zanimljivo je da u toj legendi postoje paganski, htonski elementi prinošenja žrtve silama podzemnog sveta koji su se, čini se, eto, zadržali u nekom kolektivnom sećanju Subotičana još krajem 18. ili početkom 19. veka!

Postoje li tuneli u okolnim subotičkim naseljima?

Radojčin: Interesantan je po tom pitanju Bajmok. Silazio sam ispod crkve, gde me je vodio sada pokojni Stipan Babić, poznavalac prilika u Bajmoku i ispod Bajmoka. Našli smo na jedan podrum, polukružnog oblika, veličine da jedan „fića“ može da prođe, ali je na drugom kraju bio zatvoren. Završavao se zemljom. Dole je bilo dosta blatnjavo i nismo bili spremni za „ekspediciju“ koju smo odložili za „bolja vremena“, ali ona nikada nisu došla.

Posle sam od gospodina Marjanušića iz Planinarskog društva čuo da su planinari sišli da traže tunel, ali nisu našli ništa. Juče mi je došao jedan Bajmočanin, da traži knjigu. On mi je, takođe, ispričao kako tamo ispod crkvene porte postoji tunel, ali levo od ulaza, a ne pravo. Takođe mi je objašnavao da tuneli postoje i da se u njih može ući i danas sa leve strane puta, negde kada se ulazi u naselje. Navodno postoji i otvor. On kaže da je, kada je bio dete, ulazio i išao tim „hodnicima“. Video je, kaže, na stropu čak i korenje drveća. Za mene je ovo zanimljiv podatak, ali nemam više nameru da se dalje bavim takvim istraživanjima. Možda će neko pokušati da to pronađe. Mislim da sam neke slične priče čuo i za Čantavir, ali ne mogu da se setim detalja.

Zbog čega je subotičko podzemlje, mislim, jasno na tunele koje ste istraživali, ostalo tabu tema za grad?

Radojčin: Ako su to bili tajni prolazi i izlazi za slučaj opasnosti, na primer u vreme kada je postojalo utvrđenje, onda je razumljivo da su bili tajni. Ljudi su ih mogli naslućivati, čuti o njima, ali nije trebalo da budu svima dostupni.

Kasnije, urbanizacija je učinila svoje. Mislim da ih je između dva rata inženjer Oton Tomanić delom uneo u jednu kartu grada, a koliko znam uoči rata su podrumi čišćeni i ti prolazi negde spajani sa njima, da posluže kao skloništa za slučaj bombardovanja.

blank

Karta Otona Tomanića

Tu je interesantna teorija Žombora Saboa, da su tuneli, u stvari, bili vinski podrumi, međusobno povezani, jer je Subotica bila „grad vina“ i u njima se skladištilo vino, kojeg je tada bilo više nego vode.
Postoji i priča da su, navodno, okupatori 1941. godine bili doneli planove tih podzemnih prolaza i da su ih „plombirali“ kako ilegalci ne bi mogli kroz njih da dođu do mesta gde su držali manifestacije po gradu i postave eksploziv.

Ni kasnije, u slobodi, nismo se baš proslavili poznavanjem te vrste podzemlja…

Radojčin: Posle rata, komunistička vlast je naročito bila stroga i naređivala zatrpavanje i strogo ćutanje svaki put kada bi se naišlo na tako nešto. Na primer, u dvorištu takoizvane „najstarije kuće“, s leve strane, u zidu prema bivšoj kafani „Elza“, postojao je podrum i u tom podrumu je bila neka vulkanizerska radnja „Vulkan“. Radnici su jednom nešto kopali i naišli na tunel koji je vodio prema crkvi Svete Terezije. Došli su iz DB-a, naredili zatrpavanje i svima zapretili da o tome nikome ne smeju ništa da kažu!

To je, opet, povezano sa pričom Lajoša Molnara, da tuneli vode od Franjevačke crkve sve do Kalvarije, a jednom prilikom, dok je još bio direktor Toplane, zvao me je Grgo Horvacki, da mi kaže da su polagali neke instalacije kod Kalvarije i da su naišli na veliki tunel.

blank

Lajoš Molnar

Pitao sam ga da li to može da se vidi, ali je rekao da su sve zatrpali. Onda sam imao priliku da čujem da postoji podzemna veza između Franjevačke crkve i zgrade preko puta, u kojoj je nekada bio „Kekec“ i redakcija nedeljnika “Dani”. Danas je tu Italijanski kulturni centar. Negde ispod sredine ulice navodno postoji neko proširenje, kao dvorana.

Kada je novi deo vojnih zgrada bio završen, našao sam se u razgovoru sa starijim čovekom, tadašnjim predsednikom kućnog saveta zgrade u tom starom delu i pitao ga da li je sve to istina. Rekao je da jeste i pokazao mi vrata podruma. Tražio sam da uđemo da to vidim, a on je oštrim tonom rekao: „E, to ne može“. Mislim da je nekada radio u DB-u. Prilično je onda toga jasno.

Koliko sam načuo, što se opet nije moglo zvanično proveriti, da su vlasti bile zainteresovane za lociranje tunela poslednji put 1999. godine, prilikom NATO bombardovanja.

Fotografije: Miodrag Radojčin

Imaš priču? Imaš vest? Budi i ti reporter!

Javi nam se!

Podelite vest sa prijateljima:

blank

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

blank
blank

Povezane vesti

blank

Poslepodnevni pljuskovi

Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, današnja temperatura u Subotici kretaće se u rasponu od 16 do 28 stepeni Celzijusa. Biometeorološke prilike će nepovolјno uticati na

Detaljnije »

Portal Subotičke.rs koristi kolačiće u cilju optimizacije funkcionalnosti i sadržaja sajta.
Korišćenjem portala prihvatate upotrebu kolačića.