Želeo je da svojim radom izbriše granicu između umetnosti i života, poigravao se sa predmetima koje ljudi svakodnevno koriste, stavljajući ih u umetnički kontekst. Pomerao je granice izložbi tako što je za svoju izložbu fotografija sam delio letke po ulici, da bi fotografije pozivanja prolaznika na izložbu postale deo same izložbe
Branislava Žujović
Pre 26 godina, drugog novembra, preminuo je subotički umetnik Slavko Matković. Ove jeseni u gradu ga niko nije pomenuo. Voleo je da eksperimetiše stilovima i da briše granice između razčličitih umetnosti. Bavio se poezijom, stripom, filmom, slikarstvom, instalacijama… Zajedno sa Balintom Sombatijem u našem gradu osnovao je grupu „Bosch+Bosch“ 1969. godine.
Za Matkovića je čar stvaranja umetničkog dela bila u procesu, a ne u krajnjem rezultatu. Da bi ovo pokazao, 1970. godine svakodnevno je, tokom šest meseci, fotografisao oblake iznad svoje kuće u Subotici.
Želeo je da svojim radom izbriše granicu između umetnosti i života, poigravao se sa predmetima koje ljudi svakodnevno koriste, stavljajući ih u umetnički kontekst. Pomerao je granice izložbi tako što je za svoju izložbu fotografija sam delio letke po ulici, da bi fotografije pozivanja prolaznika na izložbu postale deo same izložbe.
Voleo je strip, pogotovo Alana Forda, koji je bio njegov alter ego. Tako je ubacivao strip u svoje književno stvaralaštvo kombinujući ga sa poezijom, fotografijom i koristio strip junake kao svoj potpis.
Pokrenuo je časopis „Kontaktor 972“ i reviju za umetnost „Wow“ opet u saradnji sa Balintom Sombatijem.
Slavko Matković i Petar Vukov istraživali su život i rad novinarke i filmske scenaristkinje Ilone Filop. Tako su spasili od zaborava subotički deo njenog života i stvaralaštva.
Nebojša Milenković je zapisao da je, na žalost, priča o Matkoviću priča o krahu i kraju ideala – u sredini u kojoj inovativne umetničke prakse nikada nisu bile sasvim dobrodošle.
“Priča o Matkoviću je”, navodi dalje Milenković, “istovremeno, i školski primer priče o velikom umetniku koji živi u maloj sredini (gradu, narodu, zemlji)… Porazom mladalačkih (konceptualističkih) ideala iz sedamdesetih, u osamdesetim i devedesetim Matković, lišen iluzija o bilo kakvoj društvenoj funkciji svoje umetnosti, odlučuje se za dobrovoljnu samoizolaciju.
Kao pripadnik individualne kulture, postaje zastupnik teze po kojoj jedini rezultat/svrhu umetnosti treba tražiti u samoj ličnosti umetnika – njegovim etičkim, intelektualnim, emotivnim, životnim stavovima i idealima. Umetnika koji – svestan da se u umetnosti po svaku cenu i bez obzira na cenu mora ići do kraja -život završava u tragičnim nesporazumima: sa umetnošću, vremenom u kom živi, sredinom i njenim sistemom vrednosti, vlastitom porodicom, naposletku i sa samim sobom.
U njegovom slučaju, logičan epilog bio je taj da je umetnost odnela (privremenu) fizičku pobedu nad vlastitim tvorcem.”
Matković je rođen u Subotici, 15. maja 1948. godine. Subotičke.rs će tokom narednih nedjelja posvetiti više pažnje grupi „Bosch+Bosch“.