Profesorica Jasmina Marić
Svest o značaju znanja o prošlosti kod većine đaka ne postoji. Postoji potreba za peticama, koje suštinski nisu važne…
Nevena Ivić
U razgovoru sa subotičkim profesorima istorije, Jasminom Marić i Bogdanom Gajićem, pokušali smo da odgonetnemo šta ovaj predmet danas predstavlja subotičkim srednjoškolcima, u kojoj ih meri trajno upućuje u istorijska zbivanja i koliko ih uopšte zanima.
– Imajući u vidu trenutne okolnosti, najpre moram da kažem da ne postoji onlajn nastava koja moža da pruži valjane rezultate i to odgovorno tvrdim kao prosvetni radnik sa dvadeset i šest godina radnog iskustva, pogotovo ako je reč o nastavi istorije koja podrazumeva naraciju i u koju unosim celu sebe i mnogo toga subjektivnog. To je do sada bio mehanizam kojim sam pokretala emotivnu reakciju učenika koja je meni veoma potrebna na časovima istorije. Nebrojeno puta sam recitovala „Smrt majke Jugovića”. Kada majka prevrće ruku Damjanovu, meni je knedla u grlu. Kreću mi suze i moja đačka publika me posmatra, zagledaju se, pitaju se šta mi je, ali nikako ne da bi me ismevali. Zarumene se i ja znam – to je znak razumevanja. Nisam profesor istorije koji se drži isključivo činjenica, važna mi je i emocionalna inteligencija đaka, dublje razumevanje istorijskih dešavanja.
Sebi čak dozvoljavam da govorim i o istoričarima autohtonistima koji govore da je seoba Slovena izmišljena. Razmatram sve moguće opcije o našem poreklu – vidim da mi povremeno dolaze pojedini dečaci koji su u to upućeni. Đaci treba da steknu širu sliku. Ne treba se plašiti suočavanja sa najvećim istorijskim kontroverzama.
Prvih mesec dana školske godine je muka živa privoleti ih da istoriju uče sa više ozbiljnosti, da savladaju terminologiju. Moj otac je Hercegovac, večito je recitovao epsku poeziju, koja je takva kakva jeste, ona sve preuveličava. Marko Kraljević ore u inat Turcima drumove – meni se strašno dopada sve što je inaćenje, uopšte inat kao takav mi je potpuno dopadljiva ideja. Danas se to zove građanska neposlušnost. Potpuno mi je bliska ta ideja, jer ima toliko toga što tobož uređuje moj život, a zapravo vređa zdrav razum. Onlajn nastava mi je oduzela sve instrumente kojima prenosim učenicima znanje. Ostali su „susreti” u Gugl učionici, a ja se tamo osećam tako usamljena – kaže za Subotičke.rs profesorica Jasmina Marić iz Tehničke škole “Ivan Sarić”.
Srednjoškolci ne znaju ni šta je Lamanš
Profesorica Marić kaže da je prvi čas nastave koju ona izvodi obavezno posvećen Ivanu Sariću, po kome njena škola nosi naziv i da je upravo ove školske godine lekcija posvećena Sariću otkrila značajnu rupu u opštem obrazovanju novih srednjoškolaca.
Srednjoškolci ne znaju šta je Lamanš: Luj Blerio ispred svog aviona
– Sarić je bio čovek koji je dokazao da se snovi zaista ostvaruju, ali da to ponajviše zavisi od nas, da ne vredi čekati da nešto padne s neba. U svojoj priči o pionirima vazduhoplovstva, pominjem i Luja Blerioa, čoveka koji je preleteo Lamanš, otprilike godinu dana pre nego što je Sarić izveo svoj prvi uspešan let 1910. godine. Početkom ove školske godine, pade mi na um da pitam moje đake znaju li šta je kanal Lamanš. Ispostavilo da ne znaju. To je pre svega posledica niskih kriterijuma u ocenjivanju – zaključuje profesorica Marić.
Svet bez humanističkih disciplina je obezglavljen
Ona ističe da se istorija u jednoj stručnoj školi, kakva je škola u kojoj ona predaje, pohađa samo u prvoj godini, i to samo nacionalna istorija.
– To je rezultat takozvane reforme nastavnih planova u stručnim školama. Ne postoji prostor ili vreme za proučavanje antičkog sveta, ideja o demokratiji, istorije starog Rima sa njegovih impozantnih 50.000 km puteva, i to pre dve hiljade godina! Reforma školstva u Srbiji, ovako koncipirana, vodi u pravcu definitivnog urušavanja ove esencijalno važne sfere društva. U jednoj tehničkoj školi, većina učenika će nastaviti školovanje ili raditi u struci, ali nije dovoljno poznavati samo svoju struku u najužem smislu. Vaspitavaju ih i dobrim ljudima čine predmeti kao što su književnost koju imaju četiri godine, i istorija koju slušaju jednu, eventualno dve godine, ako se sami opredele za to. Naime, u trećoj godini oni koji žele mogu da izaberu istoriju kao izborni predmet.
Zašto je dobro napraviti baš takav izbor? Zato što mi govorimo o pravdi, borbi za slobodu, a to su lekcije koje imaju smisla samo ako su izazvale učeničku emotivnu reakciju… Ne mogu ja da budem revolucionar sa 50 godina života i užasno bolnim leđima. Njima ostaje u amanet da učine svet boljim mestom za život. Zato je svet bez humanističkih disciplina, potpuno obezglavljen, robotizovan svet – zaključuje profesorica Marić.
Važna je crvena linija
Ona ističe da često navodi primer kneza Lazara i ono što ga čini velikim u istoriji.
– Kada mu stiže poruka od sultana Murata, koji mu poručuje da treba samo da se skloni i da ga pusti da prođe Srbijom, da ga snabde hranom i vojskom, te da u tom slučaju nikome neće faliti dlaka s glave, Lazar mu odgovara negativno. On ne može da se skloni, jer je nečemu drugom učen. Učen je da postoji ta crvena linija iza koje više nema povlačenja. To je jedino važno! Hoće li đaci naučiti u koliko je tačno sati počela bitka? Neki to pamte lako, neki opet ne.
Uroš Predić: Knez Lazar se odriče zemaljskog carstva (1900)
Na ovom se mestu obično setim Dragutina Matića, njegove čuvene fotografije iz Prvog svetskog rata “Oko sokolovo”: tipična fizionomija srpskog seljaka, povijenog pod težinom vojničkog ruksaka. On je pripadnik Gvozdenog puka, elitne jedinice srpske vojske. Ali, to je go i bos srpski seljak, mršav k’o grana. Ostavio je ono malo kuće i okućnice i porodicu, jer otadžbina zove. On zna da mora da se odazove. Da li mu se gine – ne gine mu se, ali to je dužnost, a dužnost je nešto što se ne sme izbeći, jer vas na to obavezuju čast i ljudsko dostojanstvo. Svaki moj učenik treba da oseti da i njega dužnost obavezuje. Kako je govorio pokojni patrijarh Pavle: „Valja nam jednom pred pretke izaći”.
Ovde nije reč o ratu. Svojim učenicima poručujem da budu dostojanstveni u životu, da ne smeju biti kukavice. Uglavnom predajem dečacima i njima to posebno naglašavam. Po mom dubokom uverenju, nastava istorije umesna je samo ako ispunjava nekoliko uslova: da izaziva emotivnu reakciju, da vaspitava, oblikuje, daje smernice šta je dobro, šta je zlo i da nas uči na šta su nas obavezali naši preci, „duše miliona koje vapiju i ištu” – kaže profesorica Marić.
Nije svako kao Siniša Samardžić
Ona ističe da svest o značaju znanja o prošlosti kod većine njenih đaka ne postoji. Postoji potreba za peticama, kaže, koje suštinski nisu važne.
– Ima tu i izuzetaka. Moj najbolji đak ikada zove se Siniša Samardžić. On je sada student fizike. Hercegovac. On istoriju zna bolje od mene, ali, kako je rekao, nije hteo da je studira jer nije želeo da se kompromituje – previše je proizvoljnih tumačenja prošlosti. Međutim, gde god da se dotakao istorije, ostavio je traga. Od Petnice, gde je uspešno pohađao nekoliko seminara i napisao jedan od najboljih učeničkih radova, posvećen Lajošu Vermešu, preko Hilandara, do Srpske akademije nauka i umetnosti, čije je članove njegovo istraživanje o poseti kralja Petra I Karađorđevića Hilandaru oduševilo, pa su ga pozvali da im predstavi taj rad – kaže profesorica Marić.
Gimnazijalci vole antički period
Kolega profesorice Marić iz subotičke gimnazije, profesor Bogdan Gajić, kaže da je hteo da motiviše učenike, barem što se istorije tiče, da pišu radove sa tačno određenom temom, i to koristeći udžbenike kako ne bi lutajli po nerelevantnim sajtovima.
– Tražio sam da napišu esej o nekoj ličnosti, na osnovu udžbenika i zaključio sam da oni uglavnom ne znaju da koriste udžbenike na pravi način. To je veliki problem našeg školstva. Učenici znatno lakše uče kada dobiju lekciju iskucanu na papiru, odakle treba sve da nauče. Čim sami treba da izdvoje najvažnije podatke, pojavljuju se problemi – kaže Gajić.
On ističe da gimnazijalci pretežno svi vole antiku, a da posle sami daje sklonosti ka nekim periodima istorije.
Gimnazijalci vole antički period: Bogdan Gajić
– Antika je davno prošlo vreme, to su neke daleke priče, mitovi stare Grčke i Rima. U nešto kasnijem periodu, naša istorija je takva da su ovde često vođeni odbrambeni ratovi, dosta se stradalo i to učenicima teško pada. Neko voli, recimo, Srednji vek, neko ga ne voli. Neko voli da uči o periodu od Prvog srpskog ustanka, zaključno sa Prvim svetskim ratom. Neko voli da uči samo o Prvom, neko samo o Drugom svetskom ratu. To zavisi od učenika do učenika.
Pri obradi nacionalne istorije, ono što na učenike ostavilja najdublji utisak, jeste propasti države, odnosno Kosovska bitka. Gine vladar, strada veliki deo plemstva, država ulazi u vazalni odnos prema Turskoj da bi se sačuvala. Kasnije generacije su u Kosovskoj bici videle konačnu propast srpske države, iako je do toga došlo tek padom Smedereva 1459. godine – kaže Gajić.
Zbog mature ne obraćaju dovoljno pažnje na Drugi svetski rat
Gajić ističe da se istorija Drugog svetskog rata nekada znatno više obrađivala na časovima, nego što je to slučaj danas.
– Nekada se o Drugom svetskom ratu govorilo čitavo jedno polugodište. Tada se znatno više učilo o tome, nego što se uči danas. Za današnje generacije taj period istorije je znatno dalji, nego nama, jer su nama o tome pričale bake i dedovi koji su to doživeli, a i drugačije su bile ideološke prilike. Sada je, po novom planu i programu, predviđeno da se u četvrtom razredu obrađuje istorija dvadesetog veka. Došlo se do zaključka da mlađe generacije slabije poznaju Drugi svetski rat, naročito period posle tog rata.
Nemačke trupe u sovjetskoj Rusiji: Nacionalni arhiv SAD
Ova nastavna jedinica obrađuje se u drugom pologodištu četvrtog razreda. To je vreme kada su maturanti na samom kraju svog školovanja. Oni se tada spremaju za maturu, polaganje maturskih ispita, prijemnih ispita za fakultete i zato ne nauče sve o Drugom svetskom ratu, barem ne onako kako bi mogli, da se to gradivo obrađuje u prvom polugodištu.
Učenici lakše uče o bitkama
Ima učenika koji posebno vole istoriju Drugog svetskog rata zato što ima mnogo snimljenog materijala. Filmska industrija je vrtoglavo napredovala. Naravno da im je to interesantnije, jer su upoznati sa tim događajima iz serija, knjiga i filmova. Kod učenja to može da bude diskutabilno, ali su barem upoznati sa tim periodom u istoriji – kaže Gajić.
Na naše pitanje da li je nastavni akcenat na političko-vojnoj istoriji, ili đaci stiču širu sliku epohe o kojoj uče, Gajić kaže da njegov predmet obuhvata i kulturnu istoriju, ali da gimnazijalci više i lakše uče o bitkama i ratovima nego o kulturnoj istoriji.
– Oni se sa tim sreću u okviru drugih predmeta, na primer na časovima književnosti i filozofije, tako da im na časovima istorije mnoge činjenice već budu poznate. Od pre petnaestak godina ubačen je i svakodnevni život u program istorije, ali u razgovoru sa učenicima stičem utisak da im je lakše i interesantnije da uče o ratovima i bitkama – kaže Gajić.
Foto: N. I.