Romska populacija, kao nacionalna manjina koja je taj status dobila početkom 21. veka, još uvek je u osnovnim segmentima života, izdvojena i nevidljiva. Čini se da se o Romima nikad više nije pričalo, ali ostaje zaključak da je život ove marginalizovane grupe, upravo tamo, marginalizovan.
Sistemski, zakonski, Romi su vidljiva nacija, u životu spadaju često u termin „pravno nevidljivi“. Upravo u tome leži problem, nepostojanja, nevidljivoti, pojedinca a potom i zajednice. Na Rome se gleda kao na osobe koji po tradiciji žive zapušteno, u uslovima koji ne mogu da se nazovu uslovi, jer to nisu, životno ugroženi na dnevnom nivou.
Nemaju vodu, struju, hranu, ogrev, i žive u straćarama-na marginama grada, marginama života, nevidljivi od neroma, nevidljivi od sistema. Uslov da imate pravo na život i „vidljivost u sistemu“ kreće, praktično od rođenja. Kad se
rodimo,odmah smo, još u bolnici, zavedeni u sistem, gde u institucijama bivamo prepoznani kao osobe, kojima JMBG određuje dalju životnu misiju. Tih 13 cifara često su romskoj populaciji nedostižan broj.
Zato jer su proterani, u migraciji, bez dokaza o postojanju, da li iz inostranstva ili u ovoj državi, nemaju osnovne, lične dokumente, pa samim tim ni pravo na, ustavom zagarantovano, život. Nemaju socijalnu zaštitu, zdravstvenu zaštitu, pravo na obrazovanje, i sve ono što im trinaest cifara obezbeđuje, nemaju svoj identifikacioni broj.
Napolju pada sneg. Hladno je, zima je. Sedimo u toplim sobama, imamo posao, imamo zdravstvenu zaštitu, neko od nas se školovao i shodno tome, zarađuje, manje ili više.
Da li ste pomislili ko se napolju smrzava? Ima li šta da pojede? Ugreje se nekako? Naravno da niste, jer smo se poslednjih godina, umesto da smo se približili jedni drugima, otuđili, ko nije sa nama, isti nama, odbacili smo ga, marginalizovali, ignorisali. Tako je lakše, jer svako vodi svoj život a tendencijom da onog koji se u to ne uklapa, izopštimo. Nacionalna manjina koja je ujedno bila i najveća manjina u Srbiji, vekovima nisu mnogo poboljšali , u globalu, svoj položaj u društvu, ostali su siromašni, neobrazovani ali ne svojom voljom već sistemskom voljom, od neroma do zakona koji nije uvek jednako primenjiv na sve.
Demokratija, ta uvažena vladavina naroda koja garantuje borbu protiv diskriminacije, jednakost, zabranjuje govor mržnje i sve to, kroz zakone, sankcioniše na ov manjinsku zajednicu nije primenjiva, jer jednakosti nema za mnoge koji su drugačiji, po bilo kom osnovu.
Ono što Rome izdvaja od svih u celom svetu je i ista muka životna gde god bili kao da nose usud „romizma“, pa tako gde god živeli suočavaju se sa istim životnim problemima, tačnije, ni osnovnim životnim uslovima, koje nemaju. Bilo gde u svetu. Startne pozicije nam nisu iste.
Da nije sve tako loše, da se nešto dešava i „vrapčijim koracima“ pomera u boljem smeru, govori u prilog postojanje Edukativnog centra Roma, na čelu sa Stevanom Nikolićem koji j , kao pojedinac, uspeo svojim delovanjem i radom, i svojih sugrađana i pripadnika svoje manjine, da zavrti točak boljitka i tako „pravno nevidljivu“ učini institucionalno vidljivim, romsku zajednicu.
Priznaje da je Subotica, kao grad sa multikulturalnim pogledom na svet i slobodom izražavanja u kulturalnosti nacija, plodno tlo za razvijanje svake zajednice, Roma posebno.
Cilj ovog udruženja je prvenstveno približavanje Roma institucijama, i obratno i svesrdna pomoć koja je ovoj osetljivoj manjini životno neophodna.
Članovi ovo udruženja su ućinili ogroman napor da razbiju stereotipe i predrasude, prvo o sebi samima potom i o romskoj zajednici, kroz rad i zalaganje u svojim sferama. Rad na terenu, u porodicama, obezbeđivanju ličnih dokumenata, implementaciji u obrazovni sistem od vrtića pa do kraja školovanja, pružanju podrške kroz sve gradske institucije, obrazovanju i podršci samo su mali deo stremljenja ovog udruženja da učini kvalitetnijim život svoje i romske zajednice i bude pokretač pozitivnih promena u svom mikrosvetu.
Ono što se ostalima podrazumeva, Romima se ne podrazumeva. Od prijave prebivališta koje sa sobom povlači i zdravstvenu zaštitu i bilo koju drugu pomoć i podršku pa do rešavanja komplikovanih procedura, jedna zajednica ne može da se nazove razvijenom ako svakom svom građaninu ne pruži odgovarajuću podršku.
Bit suživota je da se razvija ravnopravnost i jednakost na svim poljima, svakog pojedinca, da se osnaži porodica kao osnovna jedinica društva i da se pojam „anticiganizam“ uvrsti u sve segmente života jedne zajednice, kao jedinstvene.
„Kad se Ciga zaželi medenih kolača, on pošalje Ciganku u selo da vrača“, „ako ne budeš dobar, ukrašće te Ciganin“, „Ne druži se sa Ciganima, oni su prljavi i ušljivi“ samo su mali deo rečenica i stereotipa koji opisuju kako se ljudi odnose prema Romima.
Svi smo to iskusili, svi smo bili ti koji su se odnosili prema nekome drugom. „Upoznaj nekoga da bi ga više voleo“, vrlo je jednostavan recept za kvalitetan život jednih sa drugima.
I kada sledeći put budete sedeli u kafani, i slušali cigansku muziku koja tako leči dušu, pomislite samo na to kako je lako biti čovek, pa se protiv predrasuda u sebi i stereotipa nije teško boriti. Jer svi mi lutamo.