Da li znate ko su Hiparhija, Hipatija i Areta? To su filozofkinje Antičke Grčke koje su svoj nemerljiv doprinos u filozofiji dale u Talesovo i Diogenovo vreme. Njihov pogled na svet izučavala je doktorka Ksenija Atanasijević, prva žena doktor nauka u Srbiji, filozof, prevodilac i profesor na Beogradskom univerzitetu, sa početka prošlog veka.
Sve to, i još mnogo više mogli smo da čujemo na tribini koja je upriličena povodom Međunarodnog dana posvećenog ženama u nauci, u Savremenoj galeriji Subotica, a u organizaciji Ženskih studija i istraživanja Novi Sad, sa podružnicom u Subotici.
Kao moderator interaktivnog razgovora doktorka Margareta Bašaragin i doktorka Mirjana Dokmanović, prisutnima su upriličile predavanje na temu „Žene u nauci”.
Doktorka Bašaragin je istakla kako višedecenijska istraživanja u Srbiji i svetu pokazuju da žene u nauci imaju nepovoljan položaj kada je u pitanju njihovo napredovanje u profesionalnom svetu, njihov akademski status je drugačiji, manjkav u odnosu na status njihovih muških kolega. Žene se suočavaju sa problemima i izazovima, predrasudama i diskriminacijom, manje se vrednuje njihov doprinos nauci o čemu svedoči njihovo učešće moći, odnosno njihov broj je zanemarljiv na rukovodećim pozicijama na univerzitetima, upravljačkim organima.
„Udruženje kojem pripadam „Ženske studije i istraživanje“ iz Novog Sada sa podružnicom u Subotici je 2015. godine objavilo jednu knjigu koja se zova „Profesorke Univerziteta u Novom Sadu“ , koju je uredila profesorka Senka Savić, a obuhvata 30 životnih priča univerzitetskih profesorki koje su radile ili još uvek rade. U predgovoru je istaknut koncept izvrsnosti, koji je u akademskom smislu, vešto izmanipulisan i diskriminatoran u odnosu na Deklaraciju o ljudiskim pravima” i daje primer kako na pozicijama rektora ili dekana nikad nećete sresti pripadnike manjinskih zajednica, na primer romskih, ili neke druge manjinske zajednice.
Žene jedino dominiraju u ženskim ili rodnim studijama:
„Postoji nešto što se naziva feminizacija nauke i profesije, a odnosi se na procentualno povećanje učešća žena u datoj nauci, ali su mnoge naše domaće istraživačice došle do zaključka da je manje vrednovanje te naučne discipline, u smislu ugleda te nauke, manje vrednovanje i u novčanom smislu, ali i napredak u sklopu te ili bilo koje druge nauke”, zaključuje doktorka Margareta Bašragin i dodaje:
„Naučni ili akademski staus je pozicija moći, koje su tradicionalno sve po polovine prošlog veka isključivo zauzimali muškarci, tek posle drugog svetskog rata Ustavom je zagarantoavano ravnopravno učešće u svim segmentima društva i muškaraca i žena, omogućio je ženama ne samo da se obrazuju nego i bave naučnim radom, gde su muškarci morali da podele moć i odatle , uslovno rečeno, sukob”.
Impresivnom biografijom, pravnik po struci doktorka Mirjana Dokmanović istakla je nekoliko ključnih problema:
„Položaj žena u nauci je isti kao položaj žena u društvu, da bi se žena bavila naukom potrebno je da savlada mnoge prepreke, onog tipa koje muški kolega ne bi morao da savladava, a to su njen pol, pristup svim oblicima obrazovanja, usklađivanje porodičnog i profesionalnog života, i takozvanog „staklenog plafona“ u napredovanju. Čak iako žena u nauci izbori svoje zasluženo mesto, centri moći i odlučivanja sele se u sferu politike ili biznisa. Žene su jednako privržene istraživanju u nauci, ali njihov doprinos je nevidljiv, i mnoge naučnice ostaju nepoznate. Na primer, sve se to vidi u medijskom izveštavanju, pogledajte gde se žene nalaze u novinama.
Najviše se o ženama govori na poslednjim stranicama, u kulturnim, zabavnim rubrikama. Sve je više žena koje se pominju i na prvim, političkim aktuelnostima u novinama, s tim da je obavezno novinarasko pitanje kako usklađujete porodicu i posao dok se to muške kolege ne pitaju. Komentariše se oblačenje, fizički izgled, a da li se sećate kad je tako nešto pitan bilo koji muškarac u toj sferi?
Skoro 80 odsto autora udžbenika za osnovnu školu su muškarci, a takav je odnos u osnovnim školama, samo obrnut, u korist žena. Uglavnom su žene vaspitačice, učiteljice, nastavnice.
Društvo se od malih nogu uči stereotipima prema ženama, svrstavajući ih u zabavu ili rijalitije, a tako se to društvo ophodi prema ženama kasnije”, ističući kad se poslednji put u medijima pojavilo bilo koje žensko, naučno ime sa njenim radom.
Žene se svuda u svetu susreću sa tim problemom nevidljivosti. Položaj žena je svuda aktivistički, one nastoje da svoja istraživanja prenesu u praksu.
„Na Institutu društvenih nauka pre par godina smo formirali studijsko-istraživačku grupu za rodnu ravnospravnost i javne politike sa ciljem da saznanja u društvenim naukama, kretanjima i tendecijama pretočimo u javne politike i zakone”, završava svoje viđenje dr Dokamanović i napominje nemerljiv doprinos žena u svim segmentima života, dodajući:
„Danas je nasilje u porodici krivično delo, danas postoje savetovališa, podrška ženama, pomoć, a za to su zaslužne žene naučnice koje su svojim aktivizmom i radom promenile odnos i zakone. Nekada je to bila tabu tema, a danas se o tome priča. Žene jesu prisutne i u politici i strankama, ali kao aktivistkinje i administratorke. Ne eksponiraju se, žene rade. Oni koji vode politiku su muškarci pretežno”, a da bi se to promenilo potrebno je još puno rada na polju ženske emancipacije.