Na teritoriji 18 država Starog kontinenta u funkciji je 171 nuklearni reaktor za proizvodnju električne energije. U izgradnji je trenutno 12, a u fazi planiranja još 26 reaktora
Prva nuklearna elektrana na tlu Evrope, ujedno i prva u svetu namenjena isključivo za proizvodnju električne energije, izgrađena je u gradu Obinsku, oko 100 kilometara jugozapadno od Moskve. Priključivanjem na nacionalnu elektromrežu, s radom je počela u junu 1954. godine.
– Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, usled ubrzanog razvoja i unapređenja nuklearnih tehnologija, dolazi do ekspanzije izgradnje nuklearnih elektrana i u ostalim zemljama. Taj trend je stagnirao posle akcidenta u Černobilu 1986, kao i nakon akcidenta u Fukušimi 2011, usled zabrinutosti za sigurnost postojećih reaktora i neophodnosti dodatnih sigurnosnih unapređenja – kaže Vladimir Janjić, pomoćnik direktora i rukovodilac inspekcije u Direktoratu za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije, objavila je Politika.
Kako ističe, prema vremenu nastanka i stepenu tehnološkog razvoja, nuklearni reaktori se mogu podeliti u četiri generacije. Neki od ključnih atributa koji karakterišu svaku generaciju su, između ostalog, sigurnost i bezbednost reaktora, nuklearnog goriva i pratećih sistema, ekonomska efikasnost, kompatibilnost sa nacionalnom energetskom mrežom, životni ciklus nuklearnog goriva.
– Većina danas aktivnih reaktora u Evropi pripada drugoj generaciji, a izgrađeni su tokom sedme i osme decenije prošlog veka. Tokom vremena, konstantno su unapređivani sigurnosni i bezbednosni sistemi i procedure. To je činjeno u skladu s pooštrenim regulatornim zahtevima i međunarodnim standardima, tako da se o govori o tzv. II+ generaciji reaktora. Od sredine devedesetih i tokom naredne decenije počela je primena i izgradnja reaktora III i III+ generacije. Sama konstrukcija reaktora dodatno je unapređena, kao i tehnologija proizvodnje i upotrebe nuklearnog goriva, termička efikasnost i sigurnosni i bezbednosni sistemi – objašnjava Janjić.
Četvrta generacija nuklearnih reaktora je u fazi razvoja i očekuje se da će biti spremna za komercijalnu upotrebu posle 2030. godine. Mnoge zemlje razmatraju i izgradnju malih modularnih reaktora. Ova tehnologija još je u fazi razvoja i testiranja, ali se smatra da je ona, zbog svoje ekonomičnosti, budućnost daljeg razvoja nuklearne industrije. S obzirom na kompleksnost razvoja nuklearnih tehnologija, većina zemalja se odlučuje na kupovinu komercijalno dostupnih reaktora i pratećih sistema iz Rusije (Rosatom), SAD (Westinghouse), Francuske (Framatome) ili Kanade (Candu Energy).
– U Evropi je u funkciji 171 nuklearni reaktor koji se koristi za proizvodnju električne energije, u 18 država. Francuska ih ima 56, Rusija 38, uključujući i azijski deo, Ukrajina 15, Velika Britanija devet, Španija i Belgija po sedam, Švedska i Češka po šest, Finska pet, Slovačka, Mađarska i Švajcarska po četiri, Nemačka tri, Rumunija i Bugarska po dva, a po jedan se nalazi u Belorusiji, Sloveniji i Holandiji. Sve ove nuklearne elektrane stvaraju od 20 do 25 posto ukupne proizvodnje električne energije na tlu Evrope – kaže Janjić i dodaje da nama najbliže nuklearne elektrane Pakš (Mađarska), Kozloduj (Bugarska), Krško (Slovenija), Černavoda (Rumunija), Bohunjice i Mohovce (Slovačka), Dukovani i Temelin (Češka). Sve one se nalaze u krugu od 500 kilometara od državne granice Srbije.
Trenutno je u izgradnji i 12 reaktora – u Velikoj Britaniji, Slovačkoj, Rusiji, Ukrajini, Francuskoj i Belorusiji. U fazi planiranja je još 26 reaktora: u Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Sloveniji, Ukrajini, Velikoj Britaniji. Do danas, ukupno 118 nuklearnih reaktora u Evropi je završilo upotrebni životni vek. Oni su ili već demontirani ili se nalaze u procesu dekomisije.
Prema Janjićevim rečima, radni ciklus trenutno aktivnih nuklearnih reaktora je u proseku 50 godina, s tim da se mnoge zemlje odlučuju da produže njihov životni vek, na osnovu sveobuhvatnog stanja sistema i komponenti, ekonomske isplativosti i raspoloživim kapacitetima za proizvodnju električne energije. Očekuje se da radni vek novih generacija reaktora bude duži od 60 godina, što će uticati i na ekonomsku isplativost izgradnje nuklearnih elektrana. Procenjuje se da će do 2025. trećina postojećih nuklearnih reaktora u Evropi biti na kraju svog inicijalno planiranog radnog veka.
– Pojedine zemlje, kao što su Italija i Litvanija, trajno su ugasile sve svoje nuklearne elektrane ili to planiraju da urade u skorijoj budućnosti, poput Nemačke i Belgije. U Evropi ima i država koje energetsku stabilnost grade uglavnom na nuklearnoj tehnologiji, izgradnjom novih elektrana ili proširenjem trenutnih kapaciteta. U Austriji i Danskoj, baš kao i u Srbiji, na snazi su zakoni kojima se zabranjuje izgradnja nuklearnih elektrana – kaže rukovodilac inspekcije u Direktoratu za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.
Jedan od glavnih izazova nuklearne industrije je problem skladištenja istrošenog nuklearnog goriva i visokoaktivnog otpada nastalog dekomisijom nuklearnih postrojenja. Procena je da se u EU godišnje generiše oko 7.000 kubnih metara visokoaktivnog otpada. Većina zemalja privremeno skladišti istrošeno nuklearno gorivo i drugi visokoaktivni otpad u površinskim postrojenjima koja zahtevaju kontinuirano održavanje i nadzor. Finska je za sada jedina zemlja koja svoj radioaktivni otpad trajno odlaže u podzemna geološka odlagališta.
– Alternativna rešenja, osim smanjenja ukupne količine radioaktivnog otpada, podrazumevaju preradu istrošenog nuklearnog goriva radi izdvajanja neiskorišćenog uranijuma i plutonijuma, koji se može ponovo koristiti u iste svrhe. Trenutno se prerada isluženog nuklearnog goriva u Evropi obavlja u Francuskoj i Rusiji – zaključuje Vladimir Janjić.
Politika, foto: Piksabej