Kod nas je molitva obavezna. Predvodim molitvu, dok me baka tiho prati na mađarskom jeziku
Decembar je mesec radosti, mesec praznika. Hrišćani Badnji dan proslavljaju onako kako su ih naučili njihovi preci. Elena Mihajlović, mladi veterinarski tehničar iz Novog Žednika, u razgovoru nam je dočarala toplinu njenog doma za vreme praznika.
Na samom početku razgovora, otkrivamo zanimljivost – Elenina porodica se administrativnom greškom vodi kao Mihajlović. Roditelji Eleninog dede prezivali su se Mihaljević, po nacionalnosti Mađari i Bunjevci. Prezime su im upisali pogrešno, pa su do danas ostali Mihajlović.
Poštujući stare običaje, na stolu Elenine porodice obavezno se nalazi med pomešan sa belim lukom, jabukom i orasima, kao i zamedljana rakija… Kakva je trpeza na Badnji dan?
Mihajlović: Za Badnji dan spremamo posnu trpezu – kuvamo posni pasulj, pečemo ribu, pravimo gube i medljamo rakiju. Dok plamen sveće u žitu tinja, postavljamo escajg i tanjire koje su dobili moji baka i deda za njihovo venčanje pre 60 godina. To nam pruža pravi osećaj doma. Pre svega, trudimo se da održimo skromnost i tradiciju koju drži baka.
Odlazite li u crkvu?
Mihajlović: Odlazak u crkvu je obavezan, ali ga ja propuštam zbog brojnih obaveza. Na Badnji dan svako u porodici ima neko zaduženje. Baka Katalin je zadužena da nadgleda i kontroliše šta ja pripremam u kuhinji, kao i da održava vatru u staroj pećki. Moj otac Robi pravi najsočniju ribu, a zadužen je i za pripremanje pihtija koje se jedu nakon ponoćnice. Odrasla sam uz baku, te me je ona naučila svim običajima, verovanjima i kuvanju. Zato ja za ovaj praznik pripremam veliki pleteni kolač, posni pasulj, kitim jelku, pravim tradicionalne makoš gube koje se pripremaju sa makom i medom.
Kako proslavljate samo Badnje veče?
Mihajlović: Kod nas je molitva obavezna. Predvodim molitvu, dok me baka tiho prati na mađarskom jeziku. Badnji dan i Božić prati dosta običaja. Kod nas je običaj da sve posude na astalu budu pune, sem jedne male koja se jedino za taj dan izvadi iz regala. Ta posuda je za svaki prvi zalogaj od svakog prisutnog i ima značenje da prvi zalogaj dajemo za sve pokojne. Takođe, imamo verovanje kada otvaramo orahe da bismo ih pojeli, ukoliko je zdrav onda ćemo tokom naredne godine i mi biti zdravi, a ukoliko nije, i mi ćemo imati poteškoća na tom polju.
Jesu li baka i deda uticali na Vas, što se tiče samih običaja?
Mihajlović: Baka mi je pričala… Kada je ona bila dete, njena baka je pripremala trpezu za Badnje veče. Rekla mi je da im je, kao deci, najzanimljivije bilo kada je njena baka svuda po sobi rasula slamu i u njoj sakrila bombone, novčiće, orahe, jabuke… Pošto ih je bilo devetoro braće i sestara, baka Katalin kaže da je to bila opšta pometnja. Svi su se borili da pronađu što više sitnica, nakon čega su bili od prašine, ali srećni i bezbrižni. Baka Katalin se priseća da je ispod velikog belog stoljnjaka bila slama, a da se večera održavala isto, međutim dosta skromnije. Nakon večere, svako je izvlačio po jedan štapić slame, a verovanje je bilo – ko je imao onu najdužu, on će najduže živeti. Verujem da je u ruke moje bake dospeo najduži štapić slame, pošto joj je punih 85 godina!
Kako se okončava Badnje veče?
Mihajlović: Nakon završene Badnje večere sveću gasimo vinom. Najbolje je kada dim ode gore, jer ako ode prema nekome, njega Bog želi da uzme. To verovanje je tužno, ali mi ne želimo da prekidamo običaje i verovanja kojima nas je učila baka. Kada ugasimo sveću, porodično idemo na ponoćnicu u crkvu, a kada se vratimo, jedemo pihtije, ako za njih ima mesta u stomaku. Na Božićno jutro odlazimo kod dede na groblje, a nakon toga zovemo komšije i najmilije na čast. Na žalost, ove godine to moramo da preskočimo, što nam teško pada. Ipak, najveća nam je radost što smo svi kao porodica na okupu, što smo zdravi i srećni.
Tokom razgovora, Elena je u nama probudila najlepši osećaj topline doma i praznika. Redakcija portala Subotičke.rs želi sretan Badnji dan i Badnje veče, svima koji slave!