Subotica mi se izutetno dopada i uvek joj se rado vraćam
Jovana Đukić
Darko Dozet je Novosađanin, rođen 1976. godine. Po zanimanju je profesionalni foto-reporter od 1996. godine. U dosadašnjoj karijeri radio je u Dnevniku, Tanjugu i Večernjim novostima. Pored toga, ostvario je saradnju sa Asošijeted–presom, Rojtersom i drugim međunarodnim agencijama. Autor je dve foto-monografije i više od pedeset samostalnih izložbi. Član je Uprave Udruženja novinara Srbije i dobitnik niza priznanja.
Kada se desio Vaš prvi susret sa našim gradom i šta Vas je navodilo da dođete u Suboticu?
Dozet: Prve susrete sa Suboticom imao sam, kao i većina klinaca, odlazeći sa školom i sa roditeljima iz Novog Sada na Palićko jezero i u Zoološki vrt, ni ne sluteći da ću dvadesetak godina kasnije dolaziti na taj isti Palić da izveštavam sa filmskog festivala. Potom su, angažovanjem u medijima, posete Subotici i njenim naseljima učestale.
Prvo službeno putovanje na sever, za novosadski Dnevnik, daleke 1996. godine, bilo je povodom reportaže o Tavankutu. Sećam se tih vrednih i posvećenih podrumara, rakijaša i vinara. Uprkos sjajnim tavankutskim delicijama, slatka šira prevarila je našu iskusnu novinarku.
Usledila su praćenja sportskih događaja, uručenja nagrda Jovan Mikić Spartak, gostovanja fudbalske reprezentacije Jugoslavije i Miljana Miljanića. Intervju sa našim velikim bokserom Draganom Gagom Vujkovićem…
Šta ste još videli u Subotici?
Dozet: Posećivao sam Narodno pozorište. Čak sam prisustvovao počecima njegove obnove. Čujem da će zgrada pozorišta uskoro biti završena, posle dugih i neverovatnih 25 godina. Bio sam saradnik nedeljnika “Dani”. Nezaboravne su posete Kelebiji, Vinskom dvoru u Hajdukovu i hladnoj berbi kod Bonija. Zatim, posete Majkinom i Rokinom salašu, Ludaškom jezeru… Uvek su nas vraćale u život i punile nam baterije.
Na žalost, bilo je i dolazaka tužnim povodima, poput nepravde učinjene novinaru Laslu Šašu, mnogih tragedija, poput tragedije Tijane Jurić i epopeje migranata sa Bliskog istoka.
U sećanju mi je ostala sjajna saradnja sa Josipom Vojnić Tunićem i reportaže sa disnotora na njegovom salašu koje tradicionalno priređuje, baš kao što su to činili njegovi preci. Salašu Bikovo 259 njegovih rođaka Jelene i Tereze, takođe. One kažu da im je kuća u centru Subotice, u stvari, vikendica. Služi im kad idu kod dokotora i kad idu na pijac.
Salaš mnogočlane, vredne i skromne porodice Lulić zauvek će ostati urezan u mom sećanju. Jedan dan sa njima vredeo je kao mnoge godine školovanja. Obe reportaže su, baš kao i reportaža sa Horgoša, nagrađene na Međunarodnom festivalu reportaže “Interfer”.
Bilo je puno povoda za Vaše dolaske u Suboticu…
Dozet: Povodi za dolaske u Suboticu su bili najraznovrsniji mogući. Natalija Belovolov, supruga mog prijatelja iz Sankt Peterburga, dovela je u Novi Sad ćerku na međunarodno takmičenje pijanista. Slučajno mi je u razgovoru rekla da je njen deda, pukovnik Grigorij Mihailovič Klubov, komandant jednog pešadijskog puka Trećg ukrajinskog fronta, stradao u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu i da su za njim tragali više od šezdeset godina, posredstvom međunarodnog Crvenog krsta. Skoro im je javljeno, rekla mi je, da je sahranjen u nekoj šumi kraj nekog grada čiji je naziv jedva izgovorila. Shavtio sam da je to Subotica. Zainatio sam se da odmah nađemo dedu. Njoj, koja je navikla da između svakog grada ima nekoliko stotina, pa i hiljada kilometara, ideja da ovom prilikom traži dedu nije ni pala na pamet. Rekao sam joj to je samo stotinak kilometara od Novog Sada. Ostavili smo dete i profesoricu na takmičenju bez podrške sa tribina, a mi uskočili u automobil. Već na pola puta, novinarka Jelena Lemajić nam je rekla da se verovatno radi o Dudovoj šumi i da su tamo sahranjeni neki Rusi. U svoj žurbi, tek kod Palića, setih se da je moja gošća iz verujuće porodice. Sigurno bi im puno značilo da se održi opelo. Pozvao sam sveštenika Dragana Stokina. Zamolio sam ga da bude za petnaest minuta na groblju.
Našli smo kolektivnu grobnicu oslobodilaca Subotice, položili venac i zapalili sveću. Kada smo se udaljili dvadesetak metara dalje, da bi napravili fotografije za porodicu, ispred nas se ukazao dedin spomenik. S obzirom na visoki čin koji je imao, sahranjen je posebno. Takvu radost subotičko groblje ne pamti.
Otac Dragan održao je opelo. Telefonske veze sa Rusijom su se usijale, prepune emocija i suza radosnica. Đeduška je pronađen. Sveštenik nije hteo ni da čuje da mu se plati za obred. Rekao je: “Vaš deda je to životom platio”. Zbog takve duše, sigurno ga je Gospod i nagradio punom kućom dece, pa se i sveštenik obreo u jednom od prazničnih brojeva Večernjih novosti kao roditelj za primer. Bio nam je to povod da, ko zna koji put, dođemo u Suboticu.
Kako biste opisali duh Subotice, kakva osećanja su Vas obuzela kada ste u nju kročili?
Dozet: Gospodski duh je nešto što krasi Subotičane i meštane okolnih naselja. To ne znači nužno da je neko dobar, jer ljudi su po svojom manama i vrlinama svugde slični, ali sa tim gospodstvom i lepim ponašanjem koje neguju Subotičani sve je nekako lepše, smirenije i skladnije. Svi problemi i nesporazumi, ako i postoje, lakše se prevaziđu i reše. Prvim dolaskom na Palićko jezero, delovalo mi je kao da sam došao na more. Splitsku aleju sam nekako zauvek privio k’ srcu. Zbog njenog drvoreda i belih kandelabra ima poseban šarm i uvek mi je lepo kada prođem njome. O subotičkim zdanjima, naročito onima u duhu mađarske secesije koja opčinjava sve turiste, izlišno je i trošiti reči.
Možete li uporediti Suboticu sa nekim gradom koji ste posetili, da li uočavate sličnosti?
Dozet: Sličnost bi se mogla pronaći jedino i eventualno u arhitekturi u susednim krajevimima Mađarske, Hrvatske i Rumunije. U svemu drugom, čini mi se da Subotica prednjači, jer ima “kvalitet više”. Taj kvalitet je broj različitih kultura i tradicija koje su u Subotici skladno ispreplitane, koje se nadopunjuju i čine je najvećim i najozbiljnijim gradom na međi četiri države i jednim od četiri najveća grada Srbije.
Kako biste uopšteno opisali Suboticu okom posmatrača sa strane, nekoga ko ne boravi u njoj svaki dan?
Dozet: Lep i uredan srednjoevropski grad bez planina i reka, ali sa izuzetnim okolnim naseljima i salašima koji svojom bogatom ponudom adekvatno mogu da zamene pomenute “nedostatke”.
Uzimajući u obzir da ste fotograf i foto-reporter, istančano oko za detalje je, svakako, profesionalna deformacija. Koji subotički detalj vam je najviše zapao za oko?
Dozet: Detalj koji mi je zapao za oko od svoje prve šetnje centrom Subotice su arhitektonski ukrasi, Atlasi nad glavnim ulazom Gradske biblioteke i uvek ih iznova pogledam i uživam u njima. Za uvo mi je zapelo to da u Subotici pitanja počinju sa “nećeš”, pa se sa svojim priijateljima koji su iz Subotice i Horgoša često šalim pitanjem: ‘Nećeš jupiku‘?
Da li postoji Vaša fotografija za koju biste rekli da u potpunosti prikazuje duh Subotice?
Dozet: Nisam imao tu sreću, niti sam genijalan da jednom slikom dočaram Suboticu. Za tako nešto eventualno bih, uz sve znanje i sreću, trebalo u njoj živeti i nositi aparat sa sobom 24 časa, 365 dana u godini. Trudim da pronađem neke motive i momente, da ih prikažem publici, a najbolje fotografije Subotice, kako to i dolikuje, napraviće subotički fotografi, moje kolege i prijatelji: Atila Kovač, Augustin Juriga, Bilja Vučković, Dejan Malagurski, Damir Vujković i drugi.
Subotica je pomalo sumorna sredina. Kako stojite sa inspiracijom na subotičkim ulicama?
Dozet: Kada odete iz svog grada, na koji ste oguglali, onda vam je svaki drugi lep i inspirativan. Inspiracija šetnjama Suboticom uvek mi je bila i biće taj evropski duh, urednost i skladnost arhitekture, drvoreda, gradskog mobilijara.
Koje lokacije biste izdvojili kao najlepše u gradu?
Dozet: Klasični centar grada, Sinagogu, ali najviše okolna naselja i njihovu ponudu. Naselja su sva lepa na svoj način. Bez njih Subotica ne bi bila to što jeste.
U koje godišnje doba biste uklopili arhitekturu našeg grada, koje godišnje doba Subotici najviše pristaje?
Dozet: Svako godišnje doba ima svoju draž, jedino je potrebno imati sreće, ali i znati kada i u koje vreme izaći sa aparatom na ulicu i koji ugao zauzeti. Grad sjedinjen sa prirodom, a to se može reći za centar Subotice, ne fotografiše se kada mi to želimo, već kada nam to priroda dopusti. Baš zbog navedenog mi, koji u Suboticu dolazimo na svega nekoliko sati, imamo mnogo manje šanse da zabeležimo svu njenu lepotu. Sunčani jesenji i prolećni dani najlepše će dočarati arhitekturu, ali opet posebnu čar i neku umetničku notu mogu fotografijama dati i jesenje kiše. magle, ali i zimski snegovi sa “upregnuta konja dva”.
Darko Dozet: Subotičke gracije…
Kako vam se u celini dopada Subotica?
Dozet: Subotica mi se izutetno dopada i uvek joj se rado vraćam, mada, priznaću, ne bih mogao da živim u gradu bez reke i planine, a mi Novosađani imamo tu sreću da nas obavija Dunav i nadvisuje Fruška gora. Mada, nisam siguran da to znamo da cenimo i iskoristimo na pravi način.