Kao rokenrol, putovanja i pročitane knjige, kao i prijateljstva i ljubavi, tako i filosofija umnogome određuje moju ličnost
Branislava Žujović
Naš sugrađanin Đorđe Kuburić objavio je devetu zbirku pesama naslovljenu po napravi staroj više hiljada godina – “Klepsidra”. Razgovarali smo sa njim o filosofiji i stvaralaštvu, vodi i književnosti i uspeli da otkrijemo koju lektiru dobro poznati nastavnik nije pročitao.
Nedavno ste izdali devetu zbirku poezije pod nazivom “Klepsidra”. Zašto ste opevali vodeni časovnik i nazvali knjigu po njemu?
Kuburić: Klepsidra emanira složenu simboliku i ima znatne veze sa mitologijom. Od jednostavne naprave za merenja protoka vremena, nastale koju hiljadu godina pre nove ere, ljudi su je usavršavali, te je vekovima figurirala kao vrlo pouzdan instrument, sve do XVII stoleća, kada je izumljen časovnik sa klatnom. Klepsidra me je veoma zainteresovala, pa sam počeo da istražujem faktografiju te začudne mašine. I pesma se otvorila nekako sama od sebe; ili, bolje, sama sobom. Egzaktnost, mitologija, simbologija i poetika sklopile su se. A da nazovem zbirku po klepsidri opredelio sam se jer ona – osim što joj je osnovna šifra prolaznost – objedinjuje i ukršta mitsko-simbološke porive, kao i motive vode, snova i smrti zastupljene u ovoj knjizi. Osim toga, želeo sam da naslov sadrži jednu reč, istovremeno referentnu i zagonetnu.
Koliko je filosofija važna za ovu zbirku pesama, za Vašu poeziju i za Vas samog?
Kuburić: Kao i rokenrol, kao i putovanja, kao i pročitane knjige, kao i prijateljstva i ljubavi, tako i filosofija umnogome određuje moju ličnost, i, podrazumeva se, ono što pišem. Sve to se polako taloži u meni; i kada pišem pesmu, nešto od toga (ili sve to zajedno), nahrupi u nju, bez moje svesne namere da to tako i bude. Naprosto, to je iskustvo koje deluje pozadinski. Kao pesnik, međutim, najviše sam baštinio iz egzistencijalne filosofije. Otkrovenje za mene beše knjiga “Uvod u filozofije egzistencije” Žana Bofrea. Na mene su veoma uticala učenja Serena Kjerkegora i Martina Hajdegera. Fridrih Niče je jedan od meni referentnih mislilaca. Od starogrčkih filosofa najskloniji sam pojedinima iz presokratovske ere, kao što su Parmenid, Heraklit, Protagora… koji su imali određenu influencu na gore spomenute. Tu su i mislioci ostvareni u dvadesetom stoleću – oni koji pripadaju frankfurtskoj školi (Adorno, Habermas), zatim strukturalisti (Fuko), a pogotovo oni koji promišljaju postmodernu (Derida, Bodrijar, Sloterdijk).
Voda je motiv koji se veoma često pojavljuje u pesmama nove zbirke – od kiše, reke, Tise do mora. Odakle je potekla?
Kuburić: Usled različitih njenih pojavnosti, voda me već dugo zaokuplja. Veoma je tajanstvena, pitoma i divlja, idilična i pogibeljna. U knjizi “Klepsidra” voda je nastanjena u zasebnom ciklusu. Inicijalni motiv jeste atolsko ostrvlje Tuvalu u Okeaniji, koje polako tone, te slovi kao simbol neumitnog nestajanja – i civilizacijskog, i fizičkog, i moralnog, kakogod.
“Voda je tajanstvena, pitoma i divlja, idilična i pogibeljna”…
Da pišem o tome, direktno me je motivisao moj prijatelj Ištvan Besedeš iz Sente. Tokom trajanja lanjskog i prelanjskog izdanja ozbiljnog i tradicionalnog književnog festivala u Senti, čiji je utemeljivač i organizator, Pišta je, naime, naložio trima srpskim i trima mađarskim pesnicima da tokom sledećih devet meseci napišu po devet pesama od po devet stihova, posvećenih vodi, a inspirasanih Tuvalom. Bili smo raspoređeni po parovima, kao partneri: Srbin i Mađar, puta tri. Moj partner je bio Zoltan Siđi, odličan pesnik iz Budimpešte, a rodom iz Ade. Tako, ja bih Zoliki poslao pesmu na srpskom, a on bi mi odgovorio svojim stihovima na mađarskom, uz obavezu da upotrebi jedan moj stih, i to onaj koji Besedeš odredi. I ja bih, šaljući novu pesmu, postupio na isti način. E, ta pesnička igrarija ponukala me je da doslednije artikulišem motiv vode, kojim sam trajno kontaminiran.
U pesmama “Klepsidre” citirate Arsena Dedića, “Knjigu o Jovu”, Stevana Raičkovića, Vilijama Blejka, Dantea i druge. Zašto je za Vas važan ovakav način komunikacije sa izabranim umetnicima?
Kuburić: Ta nakana poprilično je proizvoljna. Želeo sam tek da navedeni stihovi budu uzglobljeni u strukturu pesme, da se uklope tako da izgledaju kao da su i moji, što u izvesnom smislu i jesu. Da nisam naveo izvore, retko ko bi primetio da ih nisam ja stvorio. Borhes je negde natuknuo da između pisca i čitaoca ni nema neke značajne razlike. Ali, Borhes je ustvrdio i da se celokupna književnost sastoji iz trikova. Na osnovu takve konstelacije, i ovakvo citiranje kakvo sam ja koristio, jeste trik.
Imate tri pesme u prozi u ovoj zbirci. Kako one nastaju i gde se trenutno nalaze u stvaralaštvu savremenih srpskih pesnika?
Kuburić: Taj hibridni žanr, čije terminološko određenje zapravo predstavlja contradictio in adjecto, naziva se još i prozaida. Bez obzira na podvojenost imena, pesma u prozi jeste pesma jer se njena poetičnost i liričnost prepoznaje kao neuobičajena prisutnost lirske tematike i ritma, slika i figura govora u proznom obliku. U svakoj mojoj zbirci našla bi se poneka prozaida, koja bi se nekako osamostalila, otela i samokreirala. Bojana Stojanović Pantović, koja je napisala pogovor za “Klepsidru”, objavila je “prvu celovitu studiju u srpskoj nauci o književnosti o istorijskim, teorijskim i komparativnim aspektima žanra, koji je tokom poslednja dva veka postao znak modernizacije brojnih svetskih literatura, uključujući i srpsku. Iako u sebi sintetizuje odlike poezije i proze, od Bodlera do danas, pesma u prozi predstavlja posebnu diskurzivnu praksu zasnovanu na izrazito autorefleksivnoj svesti njenih autora”.
Od prethodne zbirke “Pesme iz dvorišta” prošle su četiri godine. Kako su pesme od tada do izlaska zbirke “Klepsidra” nastajale?
Kuburić: Nakon što sam objavio prethodnu knjigu “Pesme iz dvorišta”, a posle višemesečne pauze, za kratko vreme napisao sam nekoliko pesama koje su naznačile strategiju nove zbirke. Imao sam ideju da napišem knjigu bez ciklusa, u kojoj bi sve pesme bile strukturirane kao one u prvom ciklusu, dakle strogo određene mitološko-simbološkim referencama. Srećom, odustao sam od toga, jer bila bi to knjiga projekat, a to nikako nisam želeo.
Zbirku otvara “Pesma”? Da li ona ukratko opisuje sve Vaše pesme?
Kuburić: Ne. Lirske strukture koje se nalaze na početku i na kraju zbirke – dakle, van ciklusa – referišu o pesmi kao o Bitku, odnosno o njenoj ontološkoj zasnovanosti, što je u bliskoj vezi sa Stvari po sebi (Ding an sich), poznate iz Kantove transcedentne estetike. Između te dve pesme o pesmama, od kojih je prva otvorena, a druga zatvorena, pozicionirana su tri ciklusa, dovoljno definisana, ali i međusobno komunikativna.
Koji pisci su Vas oblikovali u mladosti? Ko Vas sada usmerava? Kome se od njih vraćate?
Kuburić: Ima mnogo pisaca koji su značajno uticali na ono što pišem, i izlišno bi bilo da ih ovde i sada spominjam ili nabrajam. Među njima su u dobroj meri i oni koje sam citirao u knjizi.
Koja nepročitana lektira se ne oprašta? Zašto?
Kuburić: Ako dozvolite, preformulisao bih pitanje u: “Koju nepročitanu lektiru sam oprostio sebi?”. Naime, nikad nisam do kraja pročitao Šolohovljev “Tihi Don”. U gimnaziji sam stao na početku drugog toma. Ta knjižurina mi je bila užasno dosadna i redundantna sa neverovatnom količinom deskripcije. Na fakultetu, u okviru pripremanja ispita iz svetske književnosti, takođe sam je eskivirao, nakon bezuspešnog pokušaja ponovnog čitanja. Da sam “Tihi Don” izvukao kao ispitno pitanje, zamenio bih ga. Srećom, nije bilo potrebe, pogotovo što je na cedulji za koju sam se mašio pisalo: 1. Knjiga o Jovu, 2. Gospođa Bovari i 3. Stranac. Profesor Miodrag Radović ispitivao me je preko dva sata.
Sa Nebojšom Milenkovićem u “Krupari”
Poznate su književne večeri u “Krupari” koje Vi organizujete i vodite. Gde se rodila ideja i koliko dugo već traje? Kojih deset od svih dosadašnjih gostiju Vam je sada prvo palo na pamet?
Kuburić: Ideja je potekla od mog prijatelja doktora Luke Anđelića, koji mi je predložio da u restoranu kompleksa “Krupara”, čiji je on osnivač i vlasnik, u Bačkom Dušanovu, započnem realizaciju književnih večeri. Dogovorili smo se da one budu organizovane jednom mesečno, svake poslednje subote. Luka mi je dao potpunu slobodu oko koncepcije večeri i izbora gostiju. Od februara 2010. do februara 2020. prošlo je tačno deset godina. Od marta ove godine književne večeri se zbog virusa korone nisu upriličavale. Za to vreme u Krupari je gostovalo stotinak eminentnih pisaca, većinom iz Srbije, ali i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Mađarske, Francuske, Ukrajine, iz obe Amerike i svaki od njih zaslužio je da bude spomenut. Nabrojaću desetak, kako je to pitanjem sugerisano: Zoran Ćirić, kao prvi gost, Pero Zubac, Slobodan Šnajder, Oto Tolnai, Vasa Pavković, Ala Tatarenko, Dragan Velikić, Vladimir Pištalo, Ana Ristović, Ivana Šojat, Milisav Savić.
U poslednje dve godine Krupara je u saradnji sa Srpskim književnim društvom domaćin Međunarodne književne kolonije, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Đorđe Kuburić
Đorđe Kuburić rođen je 1958. godine u Bačkom Petrovom Selu. Završio je studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Izdao je devet zbirki pesama, bavio se književnom, pozorišnom, filmskom i rok kritikom. Poslednjih deset godina organizuje i vodi jedinstvene književne večeri u Bačkom Dušanovu tokom kojih je ugostio oko sto pisaca. Mnogim Subotičanima predavao je i predaje srpski jezik.
Foto: Branko Ašković, Isidora Kuburić, Vidak Anđelić, Slaviša Jović