Za 23 godine u SAD sam postigao više nego što bih kod kuće za tri životna veka
Branko M. Žujović
U osnovnoj školi je ustajao rano, da bi pre početka nastave stigao na pecanje. Pecanje je jedan od dva hobija Eda (Edvarda) Tumbasa koji danas živi u Kaliforniji. Drugi je pravljenje gudačkih instrumenata. Kako je Ed Tumbas mašinoviđa, za njega možemo reći da ima sve, od violine do lokomotive.
Od kada ste u SAD i zašto?
Tumbas: U SAD sam otišao deset meseci nakon odsluženja vojnog roka, maja 1997. godine.
Razlog je isti kao kod većine nas koji smo napustili Srbiju: neizvesna situacija i budućnost. Ukazala mi se prilika da emigriram, pa sam hteo da iskušam sreću.
U kom gradu živite i kako izgleda život tamo, u poređenju sa Suboticom?
Tumbas: Živim u Hantington Biču (Huntington Beach) u južnoj Kaliforniji. To je predgrađe Los Anđelesa, pedesetak kilometara južno, uz obalu Tihog okeana. Životni tempo je mnogo brži nego u Subotici. Znatna razlika je u klimi. Klima je ovde slična mediteranskoj. Nemamo zimu. Za razliku od Subotice, glavni sportovi su surfovanje, bejsbol i odbojka na plaži. Izbor hrane je beskrajan… Meksička, kineska, vijetnamska, filipinska, pa razne evropske kuhinje, a nađu se i sarajevski ćevapi.
Posao?
Tumbas: U SAD sam došao kao mašinovođa. U početku sam bio prodavac, dok sam tražio i konkurisao za posao na železnici. Godinu dana kasnije, počeo sam da radim kao mašinovođa na BNSF zeleznici.
Kako teče Vaš radni dan?
Tumbas: Tipičan radni dan je sličan radnom danu evropskih mašinovođa. Mašinovodja se jalja na dužnost, primi voz, i vozi ga u skladu sa propisima i signalizacijom do obrtnog mesta, što iz Los Anđelesa, u mom slučaju, može da bude do 520 kilometara. Razdaljina zavisi od ranga voza i rute. U obrtnom mestu, drugi mašinovođa preuzima voz i nastavlja dalje do svog obrtnog mesta. Kada odradim svoju rutu, odlazim u hotel na odmor. Narednog dana vraćam voz iz suprotnog pravca.
Pre sedam godina postao sam instruktor. Od tada obučavam nove mašinovođe i podučavam kadrove na železnici. U SAD se, kao i u zemljama EU, svake godine polaže ispit poznavanja propisa i vožnja na simulatoru, pod raznim uslovima i vanrednim događajima.
U čemu je razlika između američkih i evropskih železnica?
Tumbas: Američke železnice su potpuno u vlasništvu privatnih kompanija, sa svojim prugama, infrastrukturom i ranžirnim stanicama. Za razliku od ostalog sveta, železnice u SAD ne zavise od državnih subvencija. Amerika ima najveću železničku mrežu na svetu sa oko 250 hiljada kilometara pruga. Kada se u Evropi pomene železnica, automatski se misli na putnički prevoz. Ovde je putnički prevoz na železnici skoro pa nepostojeći. Dominira prevoz robe. Privatnici su napustili prevoz putnika krajem šezdesetih godina, nakon razvoja avionskog prevoza. Država je preuzela neke minimalne operacije u putničkom saobraćaju. To su vozovi pod firmom “Amtrak”. Oni nemaju svoje pruge, već saobraćaju po prugama prvatnih železnica.
Veći gradovi imaju prigradske železnice čije se operacije finansiraju iz gradskih budžeta. Vozne garinture su vlasništvo gradskih agencija koje po ugovoru unajmljuju kargo kompanije da budu operateri prigradskih garnitura. Na primer, BNSF železnica za koju radim je kargo kompanija, ali je operater prigradskih vozova u Čikagu, Mineapolisu i Sijetlu.
Šta je još specifično za američke železnice?
Tumbas: Svakako dužina i težina teretnih vozova. U odnosu na Evropu, gde je prosečan teretni voz dugačak sedamsto metara i težak oko 2.200 tona, u SAD teretni vozovi mogu da budu dugački od 2.500 do 5.300 metara i da imaju težimu do 22.000 ttona. Da bi se smanjio otpor na kvačilima i u krivinama, uključuju se dodatne lokomotive u sredini ili na kraju voza. Za kompozicije dugačke više od četiri kilometra lokomotive se obavezno uključuju na sredinu i na kraj. Tipičan američki teretni voz dugačak 5.300 metara imao tri lomotive na čelu kompozicije, tri u sredini i dve na kraju. Svim ovim lokomotivama daljinski rukuje mašinovodja iz čeone lokomotive.
Pored toga, logistika i efikasnost teretnog prevoza je fascinantna. Prioritetni teretni vozovi na BNSF prugama prelaze razdaljinu od Los Anđelesa do Čikaga, oko 3.300 kilometara, za 48 sati. BNSF je najprofitabilnija železnička kompanija na svetu, u vlasništvu “Varen Bafeta” (Warren Buffett).
Postoje li još uvek na američkim železnicama lutalice, upravo beskućnici koji putuju sa kraja na kraj zemlje ili je to danas drugačije u odnosu na ono što su nam filmovi i serije prikazivali pre nekoliko decenija?
Tumbas: Na žalost, toga ima na svakoj železnici. Čak su postali dosta kreativni i mudro kamuflirani. Pre nekoliko godina pronašli su nekog tinejdžera smrznutog, zajedno sa psom, u vagonu voza koji je dosao sa istoka zemlje.
Pratite li razvoj kineskih železnica?
Tumbas: Da, pratim. Kinezi su oduvek imalu dobru železničku mrežu. Kineske pruge za putničke vozove velikih brzina ne mogu da se porede sa SAD, jer su takve pruge ovde nepostojeće. Kineska vlada je uložila je 116 milijardi dolara u brze putničke koridore i trenutno ima najveću mrežu brzih pruga na svetu od 29.000 kilometara. U Kini vlada donosi odluke o ulaganjima u ovakve projekte, dok u SAD privatni sektor diktira razvoj i ulaganja u transport.
Koje ste krajeve SAD imali priliku da posetite?
Tumbas: Mašinovođe ovde imaju svoje sekcije, odnosno zone na kojima voze. Ne voze po celoj zemlji. Moja relacija je Los Anđeles – Barstou (Barstow) 270 kilometara, Los Anđeles – Nidls (Needles) 520 kilometara i Los Anđeles – San Dijego, 205 kilometara. Kao instruktor imao sam priliku da vidim većinu BNSF železničke mreže ukupno dugačke 53 hiljade kilometara. Naša kompanija je prisutna u više od 27 saveznih američkih država i dve kandaske provincije. Najlepša pruga mi je severni koridor Sijetl – Čikago koja vijuga kroz netaknutu prirodu Kaskade planina, pa kroz Marias Pass, Glacier National Park do Montane.
Anegdote sa posla?
Tumbas: Svaki dan je nova avantura. Pamtim mnogo lepih trenutaka, doživotna prijateljstva, plelepe zalaske Sunca, plamene zore i predele.
Planovi?
Tumbas: Nemam nameru da se vraćam u Suboticu, osim dolazaka u posetu. Ovde sam pustio korenje. Postao sam državljanin SAD i ovde se osećam da sam kod kuće. Ovde su mi prijatelji, a i porodica koju sam zasnovao nakon dolaska. Sjedinjene Američke Države kao strancu su mi ponudile viđe nego vlastita domovina. Za 23 godine u SAD sam postigao više nego što bih u Srbiji za tri životna veka.
Vi ste čovek koji upravlja kompozicijom dugom pet kilometara i teškom 22 hiljade tona. Šta radite kada ste slobodni?
Tumbas: Fascinacija žičanim instrumentima prati me još od ranog detinjstva. Svega nekoliko godina nakon dolaska u SAD, upoznao sam se ocem jedne od bliskih prijateljica moje supruge. On je bio graditelj gudačkih instrumenata. Zapazio je moju strast, pa sam često provodio slobodno vreme kod njega u radionici, gde sam naučio da restauriram i gradim violine i viole.
Nakon što je preminuo 2012. godine, u 87. godini, njegova porodica mi je ponudila da otkupim njegov alat. To sam rado prihvatio. Time se bavim u slobodno vreme. Godisnje izgradim dve do pet violina. Imam ugovor sa lokalnom prodavnicom muzičkih instrumenata u kojoj prodaju moje violine. Prelep hobi za relaksaciju, a još je lepše slušati nekoga ko svira na instrumentu koji je kreacija mojih ruku. Žiga Pal, prva violina Subotičke filharmonije svira na violini koju je napravio Ed Tumbas.