Reč-dve o upravo završenoj književnoj koloniji u Krupari
Branko M. Žujović
Daleko iza svake tekuće banalnosti i uprostačene svakodnevice, u spokoju Bačkog Dušanova kao u oazi, decenijama se bruse mali ali svetlucavi dijamanti naše posustale kulture: književne večeri, likovna i književna kolonija…
Tu su Đorđe Kuburić i familija Anđelić, bez koje od svega verovatno ne bi bilo ništa, uz malu ali dovoljnu podršku Ministarstva kulture…
U jednom selu imamo čitavu manufakturu književnog i likovnog duha onda kada gradski trgovi rajetinski posrću ka estradi i golim stražnjicama.
Četvrto izdanje književne kolonije u Krupari imalo je odjeka u javnosti, naročito književnoj. Čija je ideja bila da se organizuje jedna takva kolonija?
Kuburić: Apostrofirali ste da je ovo već četvrto izdanje Kolonije. Ova naša okupljanja inicirao je Dejan Simonović, književnik iz Beograda, inače sekretar Srpskog književnog društva. Dejan je već bio gost na književnoj večeri u Krupari. Dopalo mu se, i predložio mi je da osnujemo koloniju koja bi okupljala domaće pisce i prevodioce slaviste, sa ciljem da se uspostavi obostrana interakcija, da srpska književnost bude promovisana u svetu.
Izložio sam ideju porodici Anđelić, a oni su je vrlo rado prihvatili. Kolonija “raste” iz godine u godinu. Jedan od primarnih ciljeva je druženje među piscima i prevodiocima, ostvareno kroz svakodnevne sesije koje služe kao platforma za veoma plodne diskusije, a zajedničko književno veče na kraju je prilika da se posetioci upoznaju sa protagonistima.
Mogu li da Vas zamolim da nam pobliže, u kratkim crtama, predstavite učesnike koji ovdašnjoj široj javnosti, ipak, nisu toliko poznati?
Kuburić: Ovogodišnji naši gosti bili su Viktorija Radič, rođena u Somboru, a sada živi u Senti. U međuvremenu, trideset i pet godina je živela u Budimpešti, radila na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prevela je preko trideset knjiga južnoslovenskih, pretežno srpskih autora na mađarski jezik – između ostalih “Filosofiju palanke” Radomira Konstantinovića. Napisala je opsežnu studiju o Danilu Kišu.
Mari Alperman je iz Halea. Završila je master studije na odseku za slavistiku u svom gradu. Prevashodno prevodi postjugoslovenske feminističke autorke.
Enriko Davanco je vrlo mlad, rođen 1994. godine. Diplomirao je na odseku za strane jezike i književnosti pri Univerzitetu Ca’ Foscari u Veneciji, gde je učestvovao na raznim naučnim skupovima. Trenutno sarađuje sa Katedrom za srpski jezik. Bavi se književnim prevođenjem sa srpskog i ostalih južnoslovenskih jezika na italijanski. Predaje ruski jezik u srednjim školama. Veoma je upoznat sa istorijom i knjževnošću Srbije, kao i sa rokenrol scenom nekadašnje Jugoslavije.
Mirjana Mitrović je prozaistkinja iz Beograda. Objavila je dve knjige u čijem fokusu je Milena Pavlović Barili, tri romana sa tematikom iz rimskog carstva i zbirku pripovedaka sa Nemanjićima kao glavnim junacima.
Zoran Đerić je književnik iz Novog Sada – pesnik, esejista, antologičar, teatrolog, filmolog. Objavio je osamdeset knjiga. Selektor je i direktor Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici.
Ivan Antić, rođen u Jagodini, živi u Ljubljani, autor je dveju knjiga kratkih priča, a piše i poeziju. Zbirka priča “Tonus” prevedena je na grčki, a druga knjiga “Membrane, membrane” na slovenački jezik.
Subotica već neko vreme nema književni časopis na srpskom jeziku. Izdavačka kuća Minerva je sada vlastita senka. Zbog čega se književni stvaraoci i ostali bliski njima ne ujedine i ne ožive ono što su nekada bili Književni sever ili Rukovet? Pitam vas ovo poučen, meni lično, zanimljivom anegdotom.
Pre probližno 14 godina bio sam gost u Šaosingu, gradu od nekoliko miliona stanovnika, da ne licitiramo sada tačnim brojem. To je grad iz grozda megalopolisa u orbiti Šangaja. Bili smo kod gradonačelnika nakon posete dvema redakcijama, pa me je ovaj, krajnje formalno i kurtoazno, pitao kolika je Subotica i koliko ima štampanih medija u njoj. Iz prve sam u sebi nabrojao dvadesetak kojekakvih izdanja. Oni su imali samo dva dnevna lista.
Ukoliko uporedimo potencijale dva grada, to je nemerljivo. Oni su tada kristalizovali vlastiti kvalitet izveštavanja i medija u svega dva, do duše dnevna izdanja. Mi smo u poređenju sa tim što sam tamo video razvaljena informativna krčma bez krčmara. Šaosing je, uzgred, danas grad sa kojim Subotica ostvaruje nekakve veze.
Navodim ovaj primer kako bih Vas pitao mogu li subotički pisci da prevaziđu neke ustave i ponore, kako bi grad dobio jedan solidan časopis na srpskom jeziku, ne računajući, naravno, “Luču” koja je u ovom slučaju nešto drugo?
Kuburić: Sklon sam da verujem kako bi to – ovde i sada – bila nemoguća misija. Ne postoji takozvana kritična masa koja bi se takvog nečeg poduhvatila. Niti pojedinci koji bi za to posedovali takvu vrstu motivisacijsko-entuzijastičkog aktivizma . “Rukovet” je, nakon šezdeset i pet godina postojanog trajanja potonula u glibu pervertiranog “nju ejdža”. Grad je taj časopis, naprosto, pustio niz vodu. I to ne odjednom, nego onako, polako, ponižavajuće. U jednoj pesmi Milana Rakića ima stih “Surovo će vreme naša dela strti”. Ova pesnička profetska objava postvarila se ovde. I ne samo ovde. Opstaju samo oni književni časopisi koji imaju potporu šire ili uže zajednice, ma šta to značilo. U takvim okolnostima, mislim da bi jedino rešenje bila privatna, pojedinačna inicijativa onlajn aktivizacije, to jest etabliranje elektronske književne periodike.
Postoji li uopšte književni život u Subotici?
Kuburić: Ne baš. Takozvana književna scena u Subotici poprilično je uštogljena i provincijalna. Na prste jedne ruke mogli bi se izbrojati pisci čija percepcija dobacuje dalje od Gradskog tornja. Ako znamo da su u našoj varoši rođeni Danilo Kiš i Radomir Konstantinović, ali i Vojislav Karanović i Raša Livada, da su tu živeli Stevan Raičković i Duško Radović, onda je situacija, uprkos narečenom bekgraundu, poprilično nevesela.
Od onih koji globalno nešto znače u korpusu srpske književnosti u ovom trenutku, tu su Slobodan Vladušić, Marija Šimoković, Boško Krstić Robert Tili i Oto Tolnai. Izdvojio bih i Snježanu Rončević, odličnu pesnikinju, čija percepcija nažalost nije prevelika.
Napominjem da su se Oto i Snježana već uveliko ostvarili kao književnici, pre nego što su se doselili u Suboticu. Isto važi za pokojne Ferenca Deaka i Tatjanu Cvejin. Ima još nekoliko subotičkih pisaca koji su preminuli u poslednjim decenijama, a poznati su i van svog grada: Slavko Matković, Petar Vukov, Lazar Merković, Milovan Miković. Spomenuću i Vladimira Milojkovića, koji je objavio dve zanimljive pesničke knjige. I stvarno ne mogu nikog drugog da se setim. No, postoje naznake da bi možda moglo biti bolje.
Subotičani Sanja Perić i Miloš Markov objavili su pre dve godine svoje prvence u prestižnoj ediciji “Prva knjiga” Matice srpske. Goran Grubišić, afirmisani roker, ove godine je publikovao dopadljivu pesničku knjigu.
Ima tu još mladih, talentovanih ljudi, ali sluđenih i dezorijentisanih u, za srpske prilike, nemalom gradu, sa mnoštvom kulturnih ustanova, ali bez repera i centripetalne sile. Nedostaje i univerzitet, ili bar katedra za književnost. Takozvana amaterska književna scena poprilično je razvijena i asimiluje mlađahni kadar, koji bi se literarno bolje ostvario u drugačijim okolnostima.
Ne baš mali broj medija preneo je vest o koloniji u svojoj političkoj rubrici, na to ste i sami skrenuli pažnju na svom Fejsbuk profilu. Odakle potiče jedna takva društvena anomalija?
Kuburić: Subotički gradonačelnik, kao, valjda, i svi čelnici drugih gradova, ima svoj medijski tim koja ga prati na svim njegovim aktivnostima. Pošto je gospodin Stevan Bakić, kao i prošle godine, zatvorio Koloniju, njegovi novinari su sačinili izveštaj sa ceremonije zatvaranja i prosledili ga mnoštvu medija, mahom tabloidnih. A pošto je gradonačelnik, po prevashodstvu, političar, po nekakvom automatizmu izveštaj je smešten u narečenu rubriku, a ne u kulturnu, gde bi joj, po prirodi stvari, i bilo mesto.
Za Koloniju i uopšte za Kruparu dobra je stvar što su ti mediji veoma čitani, pa je aber o Koloniji i Krupari dobacio do velikog broja konzumenata. A ono što me baš ne veseli u svemu tome, jeste činjenica da je piramida postavljena nekako naopako: umesto da Kolonija i njeni akteri budu u vrhu, ovde je obrnuto. Najviše prostora dobio je gradonačelnik. Nekako je to i logično u ovakvoj kontekstualizaciji. Pa otvaranje izložbe likovne kolonije, pa “prigodan muzički program”, oveštala floskula, koja uopšte ne referiše o čaroliji muzike koju su priredili Jovančić, Bakoš i Pešikan, a učesnici Kolonije jedva da su pomenuti, dok su urednici – koordinatori, Dejan Simonović i moja malenkost, posve ignorisani.
Ni na jednoj fotografiji nema pisaca, zbog kojih kolonija, naravno, i postoji. Inače, obilje medija, pre svega ovdašnjih, najavilo je događaj. Kultna emisija “Kulturni krugovi”, koja se emituje na drugom program Radio Beograda, emitovala je iscrpan osvrt, sa izjavom pojedinih učesnika. Bilo je toga još, mislim na medije van Subotice, i širilo se po društvenim mrežama. Posebno bih izdvojio našeg sugrađanina Vladu Šućura, koji je na svom blogu “Fotopriča” prvo lepo najavio, a potom i iscrpno prikazao aktivnosti vezane za Koloniju.
Koga ćemo imati priliku da čujemo i vidimo u Krupari u predstojećim mesecima i možda dogodine? Ovde bih pomenuo da Vaš projekat, koji podržavaju Anđelići, čuva plamen nekadašnje “Otvorene knjige”.
Kuburić: Književne večeri u Krupari etablirane su početkom 2010. godine. Ugostili smo preko stotinu eminentnih pisaca. U period od februara 2020, pa do marta ove godine, pauzirali smo zbog pandemije koronavirusa. Za to vremena nije bilo realizovano dvadesetak gostovanja, tako da ima pisaca koji su “na stanju”.
Rano je da sada pominjem imena, pošto je od juna nastupila redovna jednomesečna letnja pauza, a Kolonija se tek završila. Kakogod, 25. septembra nastavljamo. Još uvek ne znam ko će da bude sledeći gost, pošto sam u komukaciji sa nekolikim piscima. U svakom slučaju, držaćemo se visokog nivoa, kojeg postvarujemo od samog početka.
Izuzetno sam počastvovan što ste naše književne večeri uporedili sa znamenitom tribinom “Otvorena knjiga” koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka okupljala značajna imena srpske književnosti (Kiš, Pekić, Tišma, Selenić, Kovač…). Imao sam čast da tamo vodim književno veče posvećeno romanu “Fama o biciklistima” Svetislava Basare. Beše to jedno od poslednjih izdanja “Otvorene knjige”, tamo negde koncem osamdesetih. Posle su nahrupile godine koje su pojeli skakavci, kako je, doduše drugim povodom, vispreno naglasio mudri Borislav Pekić.
No, rekao bih da je to jedino podudaranje večeri u Krupari i grada Subotice. Krupara nema ama baš nikakve veze sa književnim i kulturološkim miljeom Subotice, i kao takva nema ambicija da doprinosi tzv. književnom životu Subotice. Krupara je potpuno autohtona i autonomna, a ni grad baš ne mari za nju.To se, naravno, odnosi i na Koloniju, endemsku pojavu koju organizuju Srpsko književno društvo i porodica Anđelić. Društvo vodi računa o književnom identitetu Kolonije, o izboru gostiju, o honorarima, putnim troškovima, izletima, objavljivanju brošure i sličnim stvarima, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, dakle na državnom, a ne lokalnom nivou, dok se Anđelići brinu o smeštaju i ishrani gostiju, kao i o tome da se oni tamo osećaju prijatno i opušteno.
Pomenuću još jednom nekadašnju Minervu. Čitajući o povratku Miloša Crnjanskog u Jugoslaviju, naišao sam, pored ostalog, na izjavu Dušana Matića, koji je bio jedan od Minervinih urednika, da je on tada, kada to nije bilo baš bezazleno, uporno pitao vlast, u jednom slučaju Dobricu Ćosića, kada će Milošu Crnjanskom biti dozvoljen povratak. Može li neka Minerva da ponovo zasija u gradu i možemo li ponovo imati izdavačke kuće sa nekim novim Matićem na čelu ili smo osuđeni na polupismenost i bahatost kao meru stvari?
Kuburić: Znate bolje od mene okolnosti pod kojima je objavljeno prvo posleratno izdanje “Seoba”, kao i činjenicu da je Minerva publikovala Crnjanskovu dramu “Maska”, dve godine kasnije, dakle 1958. Podsetiću, tek, da su prepoznatljive Minervine korice uobličavale dela Tolstoja, Moravije, Remarka, ali i Branka V. Radičevevića, recimo. Znamo i da je štamparija osnovana 1911, a da od 1920. nosi ime “Minerva”. Takođe je poznato da je Karlo Biterman pokrenuo prvu štampariju u Subotici još 1844. godine.
Od te uzorne tradicije danas nije ostalo ništa. A mislim da ni neće biti nešto. U našem gradu danas postoje na desetine preduzeća koja se bave izdavačkom delatnošću, ali nema nijedne izdavačke kuće. Ono iz bliže prošlosti što je vredno pominjanja jeste edicija “Osvit”, u izdanju nekadašnjih Subotičkih novina, koja je objavljivala savremenu poeziju i prozu. Bilo je tu još lepo dizajniranih i opremljenih knjiga “Ex Libris”-a Boška Krstića, Književne zajednice Subotice, i još ponekih. A polupismenost i bahatost jeste konstanta koja traje, i ko zna dokle će trajati. Jedna izdavačka kuća ne bi tu ništa promenila.
Čujem ovih dana, iz prve ruke da su, uprkos nacionalnoj larmi koja se često diže u mnogim medijima i po društvenim mrežama, studije srpske književnosti, zapravo, u ozboljnom opadanju. Ove godine zanemarljiv broj studenata upisao je studije naše književnosti. Kakva je budućnost studija srpske književnosti i zašto je to što sam pomenuo baš tako kako, na žalost, jeste?
Kuburić: To je veoma uznemirujuće, a takva tendencija je u porastu, iz godine u godinu. Kriterijumi prilikom upisa ponižavajuće se smanjuju, i na taj način se podupiru prosečni i ispodprosečni učenici da jednoga dana postanu profesori jezika i književnosti, čime se i doslovno afirmiše ona floskula o osveti loših đaka. To da trojkaši u budućnosti uče decu maternjem jeziku samo po sebi ne mora da predstavlja problem, pošto na studijama oni mogu biti uspešniji od štancovanih vukovaca, ukoliko se tu “pronađu”. Takve stvari događale su se u prošlim vremenima, kada se nije polagao prijemni ispit, nego su se budući student upisivali na osnovu uspeha u srednjoj školi. Ako škola ne bi bila “zadovoljavajuća”, recimo gimnazija, a ostalo bi još nepopunjenih mesta, polagao bi se tzv. kvalifikacioni ispit.
No, sada je sve drugačije. Prvo, deca su, generalno, nezainteresovana za čitanje. Drugo, relativno niske plate, kao i ne baš sigurna mogućnost zapošljavanja, nisu baš jake motivacione okolnosti. I najzad, mali broj časova maternjeg jezika u odnosu na evropske i svetske standarde uzrokuje pojavnost kritične mase funkcionalno nepismenih mladih ljudi kod kojih se uočava katastrofalno pomanjkanje čitalačke i verbalne kulture, a što je, opet, itekako povezano sa “metajezikom” društvenih mreža. I tako, sve u krug, obretosmo se u tamnom vilajetu, dezorijentisani i neutemeljeni. A kako stoje stvari, tako i ostaje. Za sada.