Ako je u Novom Sadu sve bilo sporo i razvučeno, u Subotici je bilo još sporije, premda nekako elegantnije, sa boljom scenografijom…
Trećeg novembra 2011. godine, David Albahari je u Subotici predstvio svoju tada novu knjigu “Kontrolni punkt”. U punoj čitaonici Gradske biblioteke, Albahari je govorio o svom delu, životu i književnim nazorima, ali je malo poznato da je, na molbu Branislave Žujović, koja je tom prilikom vodila razgovor sa njim, Albahari napisao kratak pregled svega što ga vezuje za Suboticu.
Ovom prilikom, donosimo Albaharijevu kratku priču o Subotici:
Najpre je pamtim kao „Subotica, grad na severu“, što je verovatno citat iz nekog udžbenika. Zamišljao sam je kao snežno beli grad, posle kojeg, nastavite li smer severa, ulazite u carstvo ledene princeze. Duž gradskih ulica stajalo je na desetine figura od leda, među kojima je i ledena statua moje sestričine. Nisam ni slutio da ću, mnogo godina kasnije, živeti u još većoj hladnoci, ali ne u ravnici već u planinama. Čovek nikada ne prestaje da uči…
Zatim je pamtim kao „oazu tradicije“, tj. kao mesto u kojem se ponajviše osećao duh nekadašnjih vremena. Ako je u Novom Sadu sve bilo sporo i razvučeno, u Subotici je bilo još sporije, premda nekako elegantnije, sa boljom scenografijom.
Ne smem da zaboravim jevrejsku zajednicu u Subotici i njene članove, posebno prerano preminulog Petra Klajna koji je znatno uticao na mene dok sam tragao za pravim smislom mog identiteta.
Najava gostovanja Davida Albaharija 2011. godine u Subotici
Pa onda – sinagoga. Neverovatna građevina, uzbudljiva, lepa, mistična, ali nekako nerazdvojiva od Subotice. Pokušao sam, ali nisam uspeo da je zamislim ni u jednom drugom gradu. Sinagoga i Subotica, hram u hramu, gotovo idealna zgusnutost vere i vremena, možda zbog blizine granice koja sve deli a kasnije sve ponovo sastavlja. Nije lako živeti na granici, čak i pored takve velelepne sinagoge.
Potom – Kiš i Subotica, uvid da čovek, ako želi da piše, mora da ima svoj grad. Zato je Zemun moja Subotica, s tim što je veličina sinagoge u Zemunu prikladna veličini grada. I što je mističnot zemunske sinagoge kudikamo jača, ali to je verovatno posledica činjenice da je u Zemunu nekada živeo rabin Jehuda Alkalaj, preteča cionizma.
I da ne zaboravim, u Subotici se rodio Raša Livada, izuzetan pesnik i dobar prijatelj, koji je, na vrhuncu karijere, prestao da piše i objavljuje pesme. Nikada mi nije rekao zašto, a ko zna, da je možda bar počeo da piše neku pesmu o svom rodnom gadu, možda bi pisao i dalje…
Na kraju, časopis „Rukovet“ sa kojim sam decenijama sarađivao. Prvu priču u časopisu sam objavio 1976. godine, kao i prve prevode, pesme američkog pesnika Marka Strenda.
Ako ne grešim, u Subotici sam do sada imao pet književnih večeri. Dve su bile u Gradskoj biblioteci, jedna u okviru tribine koja se zvala „Otvorena knjiga“, jedna u nekoj sali svečanog izgleda, a jedna je verovatno imala neku jevrejsku temu jer se sećam da su tu bili prisutni Eugen Verber i Ana Šomlo.
Bilo je, naravno, i drugih dolazaka, najčešće u posetu jevrejskoj zajednici, ili malih pauza prilikom proputovanja. Bez obzira na to šta je bio povod, uvek sam znao da će, u slučaju vrućine , u Subotici biti gustih senki, odnosno, da će u slučaju hladnoće, biti mesta gde se čovek može ugrejati.
A o dobrim kolačima u Subotici mogao bih satima da pišem. Čak i da nema drugih razlog za ponovni dolazak u Suboticu, taj bi bio sasvim dovoljan.